Wir fahren nach Berliln!

U prevodu: "Idemo u Berlin" (gde će se igrati finale).

E, posle mučke pobede agresivnih Nemaca nad jadnim, neprijateljskom-teritorijom-hendikepiranim Argentincima, prljave igre, pristrasnog sudjenja, nekoretnog navijanja domaćih navijača, šta je moglo da se očekuje - nego SLAVLJE!!! Pošto je Berlin (još uvek) daleko, pa ne može ispred Bundestaga (njihove Skupštine), onda...

Postoji deo Minhena oko "Münchner Freiheit" ("Minhenska sloboda", naziv jedne od stanica podzemne železnice, u centru starog dela grada prepunog kafića - verovali ili ne, ima ih čak i više nego u Nišu). Već je tradicija da navijači "zatvore" glavnu ulicu u tom delu, i da potom "divljaju". Relativno civilizovano, ako se izuzme "srča do kolena". Pivo je teklo u potocima, što u grla zagrejanih navijača&navijačica, što ostalih prisutnih, a ponešto i na prisutne gradske površine. Fešta je bila sveopšta, bez obzira koliko Nemci "ne umeju da se vesele". Ceo dogadjaj su upotpunili presrećni Italijani! Nigde nisam primetio ni trunku skorog (polufinalnog) supraništva. Very, very nice!!! Mada, i sami Italijani priznaju da su "Minhenćani" tako fini zato što im je Italija blizu...

Naravno da nisam čekao završetak slavlja bez kraja, jer sam imao na umu jednu (po mene) važnu stvar.

To be continued...