Bljuvak 2

Ne samo da sam navio sat za odlazak, nego sam i ustao kada je zvonio, i to brže nego za "pos'o"! :)

Vreme je opet bilo lepo danas, idealno za subotnji "špacir" po buvljaku. Kao što Minhenu po veličini i doliči, i buvljak je veći nego naš. Nalazi se u severo-zapadnom delu grada, na prostoru koji je očigledno nekada bio fabrički krug. Zgrada obližnje (bivše) fabrike je očigledno van upotrebe, nema nikakvih mašina unutra, i da još uvek nije u tako dobrom stanju (boja zidova prepoznatljiva, nema polupanih stakala, itd), pomislio bih da me je neko spustio u krug Donjeg pogona MIN-a.

Buvljak k'o buvljak... I od popa uši. Od prodavaca najviše Turaka, mada ima i naši'. Nemci, po običaju, na začelju (po brojnosti, mislim). Poslednje-spomenuti prodaju svoje "kućevne" stvari, a kod Turaka ima i nove, a Boga mi, i kradene robe (slobodna procena). "Naše" namerno ne spominjem, pogadjajte. Mene je, pretpostavljate već, interesovala B I C I K L A ! ! ! :) Primenio sam "muški"* stil: čim sam naišao na prvu biciklu koju mi je "u'vatilo oko", počeo sam sa detaljnim tehničkim pregledom. Manje-više OK, odgovara. Cena: 40 EUR. Počne pogadjanje. Ne radi ti ovo, ne radi ti ono, ovo je zahrdjalo, itd. Uzmem je za 30. Prodjem malo dalje, delova (od bicikala) kol'ko 'oćeš. Naravno da su to isti delovi koje ponudjene bicikle više nemaju. Uz "sajlu" za zaključavanje, zadnje svetlo sa baterijama kojima treba veštačko disanje i "zvonce" **, ukupni troškovi su se zaustavili na 36 EUR. Pošto je zadnja guma bila ispuštena, k'obajagi sam isprobavao jednu pumpu, pa sam svojoj gumi povratio dušu. ;)

Razgledanje je potrajalo tri dobra sata, bez mnogo detaljisanja. Bloody fotoaparat još nisam nabavio, ali vraćaću se ja još tamo...


* Pomalo ima od fazona "meni se pa ide, ali se bato nešto nećka". (Nastavak nije za ženski deo čitalačke publike. ;) ) Ko je jednom išao sa taštom na pijacu, predobro zna o čemu pričam. Ako ne zna, onda mu je tašta vanzemaljac.

"Ženski" stil podrazumeva da se na početku vidi nešto interesantno, i da se to isto pazari, ali nakon višestrukog detaljnog obilaska raspoloživog prostora. Kad vidiš papriku za ajvar koja ti se svidja, ideš dalje, jer to je tek prva, mora da ima i bolje. Na kraju se vratiš do one naj-prve, koja je u medjuvremenu skapala na suncu, ali pošto dalje nije bilo bolje, uzmeš nju.

"Muški" stil je blago suprotan, kupi prvu papriku koji liči na nešto, i tako će se pojesti kad prodje kroz blagoslovene i čarobne ženske ruke. I ne ideš dalje, jer ako vidiš neku bolju, onda možeš samo da se nerviraš. Preostalo vreme je raspoloživo za druženje sa istomišljenicima u obližnjoj kafani, uz "pivce za živce". Dve muve jednim potezom.


** U Minhenu ima oko 700 km obeleženih biciklističkih staza i 22000 mesta za parkiranje (bicikala). Na raspolaganju su i "smart" rent-a-bicikle, elektronski biciklistički plan grada koji radi i na mobilnom telefonu, itd. E, sad. Zvonce je neophodno, jer mnoge od tih staza su deo trotoara, pa se dešava da neoprezni pešaci (najčešće stranci) zakorače na neku od njih. Onda zvono ljubazno upozori, ili izna.suje, samoubilački raspoloženog šetača, već prema zasluzi. (Ovo potonje naročito kad moraš da kočiš, a taman si "uhvatio" brzinu).