Još 1 weekend, ali k'o ni 1

A to zato što mi je u dvodnevnu posetu došao niko drugi do Macan, zvani Darko!!! Sa lakoćom ćete prepoznati markatnu pojavu na fotografijama koje slede. Posle našeg pohoda na Minhen ovaj grad nikada više neće biti isti... ;)

Elem, Macan je stigao u subotu rano ujutru, neđe oko podne, kako i priliči. Osvajanje je počelo jutarnjom kaficom i ćaskanjem u jednom Biergarten-u (dokaz broj 1, kafa još nije stigla, ali zato Weissbier jeste).Pošto smo centar sa lakoćom pregazili, da u zanosu ne bismo ponovili taktičke istorijske greške Trećeg Rajha, svratili smo u Hofbräuhaus. To je Minhenska pivnica u kojoj je svojevremeno zli austrijski picopevac sa brčićima pio pivce sa drugarima, jeo wurst* i još ponešto... Wurst smo i mi pojeli, popili pivo, a pomalo uspeli i da razgovaramo - muzika je "cepala". Muzičari su, naravno, bili u tradicionalnim kožnim kratkim pantalonicama na tregere, itd., i svirali isto tako tradicionalnu muziku. I, taman sam hteo da naručim "Lili Marlen", a oni pobegoše na podužu pauzu. :( (Zato ih nema na dokazu broj 2.)
Tokom popodneva smo bez mnogo otpora proširili osvojenu teritoriju. Pao je i Tajland, sa sve pravim Tajlandjankama**, pa smo proslavili Tai hranom. Kako je hrana bila ljuta "po naški", odlučili smo da iskrice požara ugasimo lubenicom. Italijanski saveznici su prethodnih dana isporučili jednu svoju vrlo sočnu i slatku lubenicu. Tako smo se, jašući podzemnog gvozdenog konja, prošetali kroz južni deo Minhena do baze koju sam ja prethodnih dana formirao u saradnji sa novoostvarenim kontaktima. Dotični agent (konspirativno ime Dušica) se tokom svojih 11 godina boravka na neprijateljskoj teritoriji uspešno infiltrirao i obezbedio sve potrebne uslove. Lubenica je stvarno bila iz Italije, slatka skoro kao našem srcu draga Grčka rođaka iste. Da ne trošim dragocene bajtove na opis rođačkih veza kojima je stigla!

Potom smo uživali u pravoj srpskoj Grand kafi na terasi, sa zadovoljstvom posmatrajući osvojenu teritoriju oko nas. Alpi nisu mogli da se vide zbog oblaka, pa ćemo to sledeći put. Kako i doliči, uspešan dan treba da se kruniše odgovarajućim večernjim provodom. Izbor je pao na srpski "diskać" u blizini. Po pristizanju, u pratnji naših ljubaznih jataka, ushićeno smo ustanovili da je te večeri gost niko drugi do famozni Mile Kitić. K'o kec na deset! (Barem što se duša naših napaćenih gastarbajtera tiče.)
Prostor sa slike 3 je verovatno nekad bio magacin, ili sl. To što je slika neoštra je isključivo zbog ozvučenja, na čije vibracije nije bio imun čak ni šank, inače vrlo solidne građe (na kome se jadni foto-aparat nalazio tokom eksponiranja). Ponoć, društvo polako pristiže. DJ pali raju, najavljuje gosta, i pušta najbolju našu muziku. (Dve-tri pesme smo čak i nas dvojica uspeli da prepoznamo, Brena i Ceca.) Atmosfera se polako zagreva, Mile će je zasigurno dovesti do usijanja!!!

Surovi germanistički red vožnje U-Bahna nam nije dozvolio da vidimo kako taj požar izgleda uživo. Pola dva ujutru, vreme je i da se pajki. Uz par grešaka koje sam načinio pri navigaciji na putu ka baznoj stanici (hotelu), ipak smo uspeli da uštedimo djonove naših osvajačkih čizama. Greške su se dogodile ne zato što nisam dobro planirao (plan je bio bez greške), nego zato što sam impulsivno (tipično srpski) hteo da pođemo prečicom! Preko preče...

Slika 4 prikazuje t(r)ajno označavanje nakom uključenja u red posetilaca diskoteke "Leo", radi lakšeg budućeg raspoznavanja i identifikacije... (Imao sam muku da operem.)


*Wurst su kobasice, kao što ste i pogodili.

**Gianni zna o čemu se radi...