Oprosti mi, Katrin...

... ja sam bio fin, ali ti si morala da... Doći ćemo i do toga. ;)

Nedelja je počela nedeljno. Pošto smo se lepo naspavali, krenuli smo do grada. Vreme u dobrom društvu brzo prolazi, pa je tako bilo i ovog puta. Majali smo se nas dvojica, čak ni kišica koja je počela da prska nije mogla da nas omete (našli smo kafić sa suncobranima, koji su se za tu priliku očas transformisali u kišobrane.) Sreća pa je transformacija u suprotnom smeru brzo usledila (dokaz br. 1)!
Ono što verovatno najviše upropasti naše ljude kad odu na "truli" zapad je ne samo to što nauče da rade, nego i da razmišljaju unapred da se treba valjano pripremiti za posao. U tom duhu je i Macan morao da krene nazad kući, jer je sutra ponedeljak... Videćemo se već ponovo, Švica barem nije daleko! :)

Na moju veliku sreću, seti nije bilo mesta. Predstojao mi je još jedan veliki emotivni užitak. Koncert Bayerische Staatsoper (Bavarske državne opere), pod otvorenim nebom i dirigentskom palicom nikoga drugoga nego glavom i zubima Zubina Mehte!!! (Za Mehtu i München oproštajni, doduše.) Na programu, još bolje, simfonija broj 9 d-moll* mog omiljenog Ludwiga van Beethoven-a!!!

Tu sam ja upoznao "moju" Katrin, tražeći dotični "zabutani" koncertni trg. Umesto Renoa 5 vozila je bicikl (valjda ženski, nisam primetio?!) I ona je tražila isto mesto, pa k'o velim, da udružimo snage. Naravno da smo našli, bilo je odmah iza ćoška. Upoznali smo se, i zaista se zvala Catherine (barem na engleskom, nemačka verzija zvuči više kao "Katarina"). Srodna duša, i ona je pre mesec dana stigla u München (iz Stutgart-a). Jednostavno odlučila da napravi promenu u životu. Lepo je to, ko može...

Elem, ako je neko očekivao "ko-zna-šta" i pikantno u nastavku, za..b!!! (Kako li mu je samo palo na pamet?! :D) Mislio sam da bi bilo prijatno imati društvo na koncertu, sa nekim ko voli klasiku izmeniti po koju reč, to je sve. Avaj, "moja" Ketrin je otišla, čak ne sačekavši ni kraj drugog stava. Da li je stvarno morala da ode, ili je nervirao zvuk timpana, ostaće zagonetka zauvek...
Koncert je bio na visini. Verujem da su se muzičari, solisti i hor pomalo kuvali ispod tende, ali tako se zarađuje za život, u znoju lica svog (čak i kad je umetnost u pitanju). Ipak, dali su sve od sebe. Ozvučenje je bilo korektno. Razočarala me je jedino publika, bila je gora i od Niške!!! Aplauzi izmedju stavova... :( Zabluda je da danas niko ne sluša klasiku. Sluša svaka šuša! (Ruku na srce, koncert je bio pod sloganom "Opera za sve". Populizam uvek ima svoje žrtve...)
Ipak, nisam im dozvolio da mi pokvare užitak krunisan potpunom duhovnom katarzom. Bravo za sve, bravo Zubine, majstoreee!!!

Tako mi je protekao ovaj weekend, ispunjenog i srca i duše...


*to je ona sa "Odom radosti" na kraju, po Šilerovom tekstu. (Učili smo još u osnovnoj školi, ko se seća...)