Ova nedelja (kao dan u istoj)

Hm... Odakle da počnem?

1. Stounsi su danas bili u Minhenu, a ja nisam bio tamo... I više nego dovoljno!

2. Dogadjanja u gradu (Streetlife Festival), koja zamalo da me spreče da ispratim "drei Professoren"... Jedna od "glavnijih" ulica, Ludwigstraße, koja se nastavlja pod pseudonimom Leopoldstraße, pa sve do Münchener Freiheit-a, je bila zatvorena za "normalan" saobraćaj. Fešta na sve straneee, a ja ne mogu kolima do hotela!!!


Da li da redjam dalje? Dogadjanja u ovom gradu nemaju kraja, i nemam reči da opišem koliko me to ispunjava. To što ne mogu da stignem na sve, (mislim da) nije za zameriti. Kada se nešto STVARNO dogadja na sve strane, STVARNO ne može da se postigne. A kada se nešto "kao mnogo" dogadja, a u stvari je samo u "našim" glavama, onda je to mnogo više od samoobmane da se nešto zaista i dešava. "Mislite o tome!"* Ko razume, shvatiće.


1. Možda je moglo, da karta iza bine nije bila 80-ak evra, pa sve do boljih mesta po ceni od 180... Verovatno ću uskoro da žalim što makar nisam gledao senku Jagger-ove guze, ko zna da li ću ikada u svom životu biti u prilici da uživo vidim Rollingstones... (Već sada znam da je odgovor 99.9% "ne".) Neke stvari nemaju cenu, a mi sami smo ti koji "nas sputavaju". :(

2. Pošto, kao i svaki "normalan" Srbin, nisam unapred proverio da li se nešto ometajuće dogadja, našao sam se u skoro pat-poziciji. Naišavši na nepredvidjenu prepreku, skrenuo sam desno, računajući na GPS... ali, ni siroti GPS ne zna baš sve!!! Vrteo sam se malo naokolo, i prišavši dovoljno blizu hotelu, ponovo posegnuo za spasonosnim "Mobtel - budite u vezi" uredjajem... Srećom, moji profesori su imali plan grada (i naočare) pri sebi, i budući da smo svi bili prisebni u kriznoj situaciji, do rešenja smo došli mirnim putem. Sreli smo se sa neočekivanom lakoćom!

Bio sam dovoljno pametan da memorišem adresu lokacije na kojo sam ostavio auto, tako da nismo morali da zovemo taksi (a i zašto bi?!) Prepakivanje** da se Vlasi, tj carinici, ne dosete je završeno u roku od par minuta. Krenusmo. Napokon, zar već.*** Razgovor u auto je bio vrlo živ, pa u ključnom trenutku (opet Murphy!) nisam čuo "Helgu" (glas sa GPS-a). Tako smo neplanirano obišli još jedan deo grada koji inače nikada ne bismo videli.

Napokon, Autobahn (auto-put)! Čim smo izašli iz zone ograničenja, dozvolih sirotom Audiju da malo dodje do daha. Nisam prešao 200 km/h, iako mislim da bi išao najmanje 230, samo da sam ga pustiooo... Stigli smo na aerodrom na vreme. I dok smo se "po pravoslavno" ljubili po tri puta, kolona automobila koja je čekala da se uparkira je naš srdačan gest pozdravila sa simpatijama, složnim trubljenjem.

Vratio sam auto "u celini i celosti" na Institut. Usput sam iskoristio priliku da malo poprisredim bajk. Mnogo muke mi je nanela nemačka urednost, nigde nije bilo zaostalih delova da pronadjem šta mi treba, pa sam iz fijočica morao da uzmem nove?!

Nakon završenog servisa, zajahao sam svoju čeličnu ljubimicu na dva točka i snagom od 1 HP se "spustio" do grada. Zar da fešta prodje bez prisustva moje malenkosti?! Šarenilo na sve strane, zato samo par fotki... Ostatak znate gde možete da nadjete! ;)

* Valjda se sećate reklame.
** Zašto se to radi u poslednji čas, ostaće misterija...
*** Pozdrav Pejčiću!