From Dusk Till Dawn, iliti od sumraka do svitanja

Svako ko je mislio, uključujući i moju malenkost, da je Oktoberfest jedinstvena takva kulturno-umetnička manifestacija, živeo je u zabludi. Dozvolite da prosvetljenje koje sam doživeo podelim sa vama!

Saznao sam tokom nedelje da u gradiću Straubing postoji nešto slično. I ne samo slično, nego odmah iza Wies'n*, kako Minhenćani zovu Oktoberfest. Drugi u svetu skup takve vrste! Statistika kaže da Oktoberfest poseti 6-7, ciframa i rečima, miliona ljudi!!! Svake godine, da ne bude zabune. Gäubodenfolksfest u Straubing-u poseti "samo" 1.2 miliona. Sad, da li istih, ili različitih ljudi, "Ne pitajte mene".

Straubing je, inače, gradić severo-istočno od Minhena. Stiže se Nemački tačnim vozovima i glatkim prugama za cca. 2 sahata. Pa, kad se mora... Izašao sam malo ranije sa posla, i uhvatio odgovarajuće koordinate.

Meta i odstojanje su bili tačno tamo gde je trebalo. Iako sam malo zakasnio na početak, sve su šanse da ništa značajno nisam propustio. Svečano otvaranje podrazumeva paradu! Tako je i bilo, raja na trotoaru, parada u mimohodu. Gradić za gradić, ali ima dugačke ulice! Prateći paradu stigao sam nadomak cilja.

I Njihova Carska Visočanstva ponegde umeju da idu peške

Glavna meta

"Još jedan običan vašar". Ali! Naš Pantalejski je neprevazidjen, a ovaj ovde je i "malo" veći i "malo" bogatiji. Upućujem da pogledate fotke. Preporučujem brz internet. ;)

Promajah se par puta gore-dole, popih «original» espresso koji je pomalo čak i podsećao na sebe. Konačni užitak (PIVO!) sam ostavio za grande finale. Pošto nisam imao društvo (Strahinja, gde si!), odustao sam od bilo kakvih vožnji. Nije gušt solo...

"Al' se nekad dobro jelo!" A jede se i sad, bogami. Evo i dokaza, ko misli da samo "mi" znamo da ručkamo.

Dokaz br. 1: Životinja je valjano obaljena, i zalivena pivom

Dokaz br. 2: Ostale samo fronce, zalivanje se tek zahuktava

Brzo je došao trenutak da se krene nazad, i najzad proba pivo, naravno. Inače, u dane festa se služi samo pivo proizvedeno u lokalnim pivarama. (Ne znam im broj. :) ) Degustacija se dogodila u prohladnoj Bajernskoj večeri, u društvu ljubaznog bračnog para. Pitao sam ih šta znači natpis "Malteser" koji sam video na par uniformi i na autu, a za uzvrat sam dobio objašnjenje i poziv da im se pridružim. (Radi se o "Dobrovoljačkom društvu", humanitarnom, a ne o ratnicima Malteškog krsta.)

Degustacioni Biergraten

Po Nemački preciznom rasporedu i uz dodatna uputstva mojih poznanika zaputio sam se ka železničkoj stanici. Srećna okolnost je što je na ulici bilo dovoljno ljudi da povremeno proveravam svoju trajektoriju. Ali, avaj! Promašio sam ključno skretanje, koje je izgledalo kao najobičniji sokak, i kada sam to shvatio, morao sam da dam petama vetra. Sat na ruci je kazivao da sam već fatalno okasnio, pa sam, zatečen porazom, ulaganio korak. I uočio neki voz koji upravo ulazi u stanicu. MOJ voz!!! Pod punim gasom sam proleteo kroz staničnu zgradu, ali završnu preponu, u vidu podzemnog prolaza do perona, nisam mogao da savladam. Naravno da mi je pala na pamet svakodnevna Niška praksa da ispreskačem šine, ali moraćete da shvatite da je to ipak bilo neizvodljivo iz previše razloga. Tako sam odgledao ćićifu "zguza". Niko mi nije odgovorio na mahanje...

Šta sad, zapitah se ja?! OK, tu je Red vožnje u zilion primeraka. Na žalost, svi su govorili isto: poslednjem si video ledja, tačka Sledeći u cik zore, VELIKA TAČKA Nije bilo mesta panici koja je počela da me hvata!!! Videh krajičak svetla na dnu tunela u vidu voza koji ide približno u pravcu mog voljenog Minhena. Uskočih u voz, i iskočih na datoj medjustanici. Plattling. Opet bacih pogled na svemogući Red vožnje, ali... Shvatih da me čeka neplanirana turistička atrakcija u vidu razgledanja mraka usred tamo-negde Nemačke. Neergonomske plastične stolice u foajeu železničke stanice su najednom izgledale vrlo udobno, ali je "Vasa hteo mnogo više". Hrabro sam prešao pustu ulicu i zakoračio u obližnji Biergarten. Naručio .... i pitao dokle rade. Odgovor je izazvao moje sledeće pitanje, "gde mogu da provedem noć, a da nije motel, hotel, itd". "Ima dva noćna kluba, jedan odmah iza ćoška, a za drugi je bolje da uzmete taxi". OK, iza ćoška. Odoh da bacim pogled.Veni, vidi, beži! Pitah gde je drugi. "Bolje uzmite taxi", rekoše. Šta, bre, taxi, kad u Nišu nikad ne koristim takva prevazidjena i skupa prevozna sredstva?! Idem ja peške. I idoh, i idoh... Na žalost, ona stara "kartu čitaj, seljaka pitaj" nije upalila ovog puta. Em nisam imao kartu, em seljaka nisam mogao da nadjem, a taxi da ne pominjem! Nije samo što ih nema, nego je još i noć bila mračna. Tako sam se posle "špacirunga", pevušeći u sebi Stranger in the night, opet obreo na mestu broj 1. Pozvonih, vrata su se otvorila uz izvesnu škripu. Kada sam sišao niz stepenice, počele su kroz glavu da mi proleću scene iz "From Dusk Till Dawn".** Stranac, sam, in the middle of nowhere, šta da kažem mami sutradan ako to više ne budem ja?! Kad nema izbora, svaki izbor je dobar. Tako sam i ja postupio, izabrao sam jedinu moguću varijantu. Ko je Nazi, a ko peder, i šta manje boli, pitao sam se razgledajući goste. Nije ih bilo mnogo, ali to ipak nije sužavalo izbor.

Zato je sa nepodnošljivom lakoćom postojanja bilo lako naći prazan sto i naručiti pivo, ali je pogled na položaj kazaljki na satu činio sopstveno postojanje još nepodnošljivijim. Pet ujutru je izgledalo tako daleko naspram 11 uveče...

Onda su stvari počele da se odvijaju malo povoljnije. Ispostavilo se da je tip za susednim stolom na "našem terenu", da ne kažem da je bio raspoložen da raspreda svetsku politiku. Maršal Tito, nezaboravni lik. YU, bivša i "sadašnja". Itd. Iskoristio sam priliku, kako i dolikuje, da bacim ljagu na Helmuta Kola. Očekivani rafal je izostao, jer ni "zapadni Nemci" nisu oduševljeni ujedinjenjem. Para, brate, to košta! Ko je više na...o, zna se, učili smo u školi o propasti dotičnih, levo na karti...

Ostatak noći, kada je dragi politički istomišljenik otišao, proveo sam sa mojim nesudjenim (maloletnim ?) prevodiocem i njenim pajtosima. Dobra je stvar što sam se setio da se podšišam tokom svog boravka u Yugi, pa mi je kosa i tako stajala naviše. Dakle, s leva na desno: barmen (i po slobodnoj proceni možda još ponešto, da ne grešim dušu), DJ (da li samo mene podseća na buldoga?) i Petra (prevodilac, zaključili ste već).

Šta još da kažem posle ovoga, a da ima smisla? Zora je svanula, vreme da se krene. Oprezno sam pružio vr' malog prsta na zrake izlazećeg Sunca. Ništa se nije desilo, ja sam još uvek bio ja!** Kako red nalaže, pomogao sam da se lokal zatvori, sačekao da se Ž. st. otvori, i uskočio u prvi voz. Čekao me je nastavak putešestvija, u vidu već ugovorenog odlaska u Salzburg. Ali, to je već druga priča...



* Vašar, po naški.

** Valjda je bilo jasno - "Od sumraka do svitanja", prvoklasni Tarantino!