Izlet u Slankamen (Salzburg)

Posle besane noći u Plattling-u, Minhen mi je bio još lepši nego inače. Da ne pričam kako je prijao tuš, pa dimljeni losos na crrrnom hlebu, pa prava jutarnja kafica (doduše, zbarena na mikro-talase).

Taman toliko, i već je bilo vreme da se vratim na Železničku stanicu. Kao što je Macan lepo primetio, očito mi "slabo ide sa vozovima", pa je društvo dvojice iskusnijih i mladjih moglo samo da me spreči da nastavim sa posetama noćnim klubovima diljem Bavarske. Mića je naše gore list, iz Kraljeva, a naš vodič, Dirk, je Englez rodjen i odrastao u Nemačkoj (usudio bih se da kažem da imam "engleskiji" izgovor od njega). Vodič zbog svog poznavanja Salzburga.

Put je protekao uredno. Ja sam, oslonivši se na mlade snage da ćemo da stignemo tamo kuda smo krenuli, aktivno učestvovao u Nemačko-Engleskom mešovitom razgovoru. I pokušavao da dremnem. Stigosmo negde oko podne, dočekani "sipkavom" kišicom. I pored tmurnog vremena grad nas je dočekao raspoloženo. Kuda sada? Pošto nismo bili tradicionalno opremljeni za prezalogajiti u toku puta, odlučili smo da prvo nešto gricnemo. McDonalds, rekoše njih dvojica u glas. "Aman, ljudi, koji vam je ...?!", protestvovao sam ja. Tako smo šetali u potrazi za MekĐonom, i uživali u arhitekturi. Sa razočarenjem smo ustanovili da skoro nigde nema ništa za jesti ispod 8.90 €!!!
Krenuli smo čak uzbrdo prema zamku, i nabasali na nešto što je imalo na meniju i naša jela, samo pokrštena u hrvatske nazive. Nakon kraćeg čekanja u bašti udjem ja unutra i razderem se "OSOBLJEEE!!!". (Lažem, ali mi došlo, kakav je to način?!) Gospodja mi ljubazno objasni da moramo da sačekamo "samo" pola sata ako želimo da budemo usluženi... Nizbrdo se lakše hodalo. Lupkanje kiše po kišobranu je u medjuvremenu prestalo, pa sam jasno mogao da čujem pobunu u sopstvenom stomaku. Naravno da sam posumnjao u Dirka kao vodiča. Već sam počeo da se prisećam halucinogenih stanja iz Chaplin-ove "Potere za zlatom" i da razmišljam koga je od njih dvojice lakše istranžirati. Situacija je postala još ozbiljnija kada sam počeo da doživljavam deja vu stanja. Da li se mi to stvarno vrtimo u krug, iako ovo nije pustinja, ili mi se samo čini?!

Konačno smo našli Indijski restoran, i ja sam poslednjim atomima snage kriknuo "Ulazite unutra!" Čudno, poslušali su me. I znate li šta su naručili? BEČKU ŠNICLU, naravno. Za Miću ne znam, ali bih Dirk-u 'ladno "Di" zamenio sa "Je". 'Di se b'e jede bečka šnicla u Indijskom restoranu?! Ja sam se odlučio za "Bengalsku vruću ribu", u slobodnom prevodu.

Naravno da je bilo karija u dostatnim količinama, raznog povrća, morskih plodova, čak sam i na oslića naišao u tragovima. Elem, pošto smo se nahranili i napojili, dodje vreme da se plati račun. Kaže konobar (Indijac originale) 45 € i nešto, ako plaćamo zajedno. Ne, posebno, kako germanizam nalaže. Počne on da sračunava svakome posebno, a mi plaćamo. Onda ja "zaližem" olovku, izvršim osnovnu računsku operaciju sabiranja, i zamolim da mi pokaže prvobitni, tzv. zajednički, račun. "Kako je sad ovo ispalo 47 €?!?!?!", pitam ja. A on će, mrtav 'ladan, "pa lepo sam vas pitao da li hoćete zajedno?!" Svi znaju da su Indijci odlični programeri i da prave "vrhunski" software kao što je npr. Windows. Očigledno su im učiteljice u osnovnoj školi slaba tačka u obrazovanju.

Bilo je vreme da se protegnu noge. Na vrhu brda koje dominira Salzburg-om je utvrdjeni zamak Hohensalzburg. Malo šetnje može samo da prija, kad ne bi bilo uzbrdo. Mogli smo i žičarom, ali to košta! ;) Utvrdjenje je veliko, sa terasa stvarno imate Salzburg kao na dlanu.
Dosta je očigledno da Turska vojska u Srednjem veku nije imala dobar turistički vodič (ili možda nije umela da čita isti). Zamak je jedan veliki muzej, sa mnogo originalnih predmeta i originalno uredjenih prostorija. Skapiraćete o čemu je reč na sledećoj slici, samo nisam siguran da li je baš IKEA design.
Vreme je brzo prolazilo kroz hodnike, uz i niz stepenice, od sobe do sobe... Naravno da se našlo vremena i za kontakte na internacionalnom nivou. Tako smo upoznali jednu pravu Tajvanku, za promenu, i njenu drugaricu Japanku. Bilo je interesatno zašto dve Azijatkinje komuniciraju na Engleskom, ali prethodna rečenica objašnjava sve. Ako Tajvanka nije znala gde je bila Yuga, mi smo znali gde je Taiwan. Ili barem šta proizvodi. Ako nisam znao Kineski, bar sam bio u prilici da prezentiram svoj zapanjujući Japanski. Pošto smo nas trojica više puta bili u prilici da se skoro držimo za ruke, da se ne bismo medjusobno pogubili, lako je zaključiti koga nismo držali za ruku. Možda njih dve još uvek beznadežno lutaju kazamatima..?
Biti turista, biti oženjen Japankom i držati aparat u ruci opasna je krajnje stvar! Pri silasku (bez preteranog kotrljanja), naleteo sam na "ganc" svež bračni par. Čestitah, "poželeh im zdravlja i sreće" (nije mi iz ruku otela cveće, jer ga nisam imao)*, i pitah da li je to običaj da se novovenčani veru uzbrdo do zamka. Mladenci i kum se nasmejaše, a ja za uzvrat zaradih još jedan foto-trofej.
Bilo kako bilo, vratismo se u grad. Da li da napominjem da se ime "nekog tipa po imenu" Wolfgang Amadeus Mozart spominje i piše više nego jednom? Skoro da možete da izbrojite sopstvene korake... Ja sam već jednom bio u Mozart-ovoj rodnoj kući, a "ova moja dvojica" nisu skoro ni pomislila na posetu istoj. Obaška što je red na ulazu bio podužiiiiiiiiiiii. Tako smo nastavili šetnju ulicama grada Salzburg-a, a onda je Dirk došao na ideju da nas vodi u Irish Pub koji je on nekom priliko posetio. Ukopan u stenu, kao što dobar broj zgrada i jeste.
Posle dugotrajnog lutanja, na obali reke, samo sa suprotne strane, spazili smo pravi natpis: Irish Pub. Nismo baš trčali, ali smo jedva čekali da stignemo. Dočekala su nas širom otvorena vrata, na kojima je stajao natpis "Ulaz na susednim vratima"?! OK, udjosmo "tamo", dočekao nas je osmeh šankerice. Ja sam hrabro protestvovao protiv konfuzije nesvojstvene Nemačkoj, a ona me je blago upozorila da smo u Austriji. Digresija: Ko se seća Konferencije ovog maja, nije mi prvi put. (Na bedžu uglednog gosta je stajalo: Beč, Nemačka.) Ispričah ja to, da se "izvadim" nekako. Gde su mladi, tu je i šala, kaj ne? Sledeće što me je šarmantna g-dja Miona (inače Škotlandjanka) upitala je bilo da li sam primetio šta još piše: "Happy Hour 18:00 - 20-00", iliti piće upola cene! Pa što tako ne kažeš, sestro mila?! Trebalo je požuriti, pa smo odmah stupili u akciju.
Tako smo, redom isprobavajući pića, sa zapenjenošću** saznali kakve su sve žrtve Irci bili u stanju da učine, a u cilju poboljšanja tehnologije za izradu istih. Divan primer, genijalac po imenu Guinness je spaljivanjem sopstvene kuće došao do tajnog recepta za danas čuveno Irsko crno pivo!!! Alal vera, majstore, vredelo je svakog plamička. (Nisam smeo da pitam kako i zašto je došlo do požara, a nije ni bitno.)

Vreme za rastanak je brzo došlo, trebalo je poći na vreme, uz uračunato eventualno saplitanje na putu ka Žel. st., a zbog neravnih pločnika i loše označenih Austrijskih (pogodio sam bar jednom!) ulica.

Stigli smo čak i pre vremena. Voz je stigao na vreme. A onda i mi kući...


* Balašević, stihovi iz "Jesen stiže, dunjo moja".

** Pivo penuša, jel'.