Čiča-miča...

... i gotova priča. Nema više, a ni manje.

Danas sam se prizemljio u Yugu-tugu, te uspešno otpočeo tugovanje za prošlim vremenima provedenim u München-u. Stara Srpska tradicija nalaže da se tuguje za dotičnim prošlim vremenima, umesto da se živi u sadašnjim, i obaška planiraju buduća.

Izgleda da je trenutak da zatvorim ovaj post, da ne kažem jedno poglavlje u svom životu. To naravno ne znači da neću da otvorim novo... Radi se na tome. Bićete blagovremeno obavešteni. ;)

Kiss&Hug,
Danko himself

Kamen slan, pa

Dobrim i lepim stvarima u životu se uvek vredi vratiti. Tako se ja ova tri meseca stalno vraćam u München. Da bih se čovek još više obradovao povratku, ponekad se mora i otići. A kad je odlazak istovremeno i povratak na svoj način, onda nek mi neko kaže da "nikad nema dva dobra zajedno"?!

Drugim rečima, danas sam se vratio u Salzburg. Vodio sam "družinu malu, ali odabranu". Sama se odabirala u procesu koji je trajao cele ove radne nedelje. Kako i doliči ovom organizovanom podneblju, prvo sam zasukao rukave, okresao nokte i počeo da tipkam po tastaturi. Prštalo je na sve strane. Lap-top se usijao, Google se zagušio, a sve u nameri da napravim valjan Plan rada sa svim neophodnim detaljima. Onda sam finalnu verziju attach-ovao uz poziv na izlet i prosledio Srpskoj akademskoj mreži. Odgovori su ubrzo počeli da pljušte, u vidu jednog jedva čujnog "buć", kao kad bacite kamičak u mnooogo dubok bunar. Sad, da li zato što je Mreža Srpska, ili zato što moj predlog nije bio na akademskom nivou, prosudite sami. Jedan jedini čovek je našao za shodno da mi odgovori. Teorija kreatora e-mail klijenata da dugme Reply ima svoju svrsishodnu funkciju je ovime dovedena u pitanje. Čist višak, brate mili! Dugme Ignore bi bilo mnogo primerenije, ali već sam "klik" na njega bi bio u suprotnosti sa njegovom suštinom, pa ga zato nigde i nema.

Nakon mog "Alo, BRE!" dopunjenog izdanja i predloga da članovi Mreže prime "transfuziju nemačke krvi, sa naglaskom na krvne ćelije za brzi odgovor na mailove", stiglo je još par anemičnih reakcija. "Ja ne mogu zbog ovog, ja ne mogu zbog onog..." Skoro da je cela akcija bila dovedena u pitanje. Imao sam četiri vrbov-klinovih glasova "za", uz neizvesnu mogućnost pojačanja.

Na kraju smo se ipak skupili komada 6*. Neću da komentarišem to što je šesti bio Švabo, poznatiji kao Helge, koji je jezivo kasnio, pa smo na trk uleteli u voz. Francuskinja, pouzdani član ekipe, je samo procedila kroz zube: "German".

Mi na terasi Hohensalzburg-a (zamka na brdu iznad)

Put je protekao rutinirano, osim što smo imali susret sa čika-kondukterom, koji nas je bezdušno isterao iz kupea I klase. (Nije bilo mesta da se "ljucki" sedne, inače, gde bismo mi..?) Mora da mu je tata bio Nazi, šta li, kada tako revnosno radi svoj posao?! Stigli smo na vreme, ovog puta nas je Salzburg dočekao osmehom obasjanim suncem. Promuvali smo se po starom delu grada, i krenuli ka zamku (uzbrdo). Ovde moram da naglasim da je moj dragi drug Milan bio izložen nadljudskim naporima veranja uzbrdo, što je sasvim jasno ako vam kažem da je čovek odrastao u Novom Sadu.

Prvo smo klopali. Svinjske kolenice su bile ODLIČNE!!! (Toliko dobre da sam zaboravio da ih slikam.) Onda smo malo odmorili, kako već red nalaže. Ko će punog stomaka uzbrdo! Helge je bio iskreno zabrinut što smo probili satnicu nekih po sahata, ali uz par objašnjenja je "legao na rudu". Pa, on je prvi počeo (da ne poštuje Plan), pa onda neka uči od majstora kako se to radi!

Razgledanje zamka je potrajalo dovoljno dugo da se moj lepi Plan vrlo uruši. Pošto merak nema cenu, niko nije imao prigovor. Vreme nije bilo savršeno, ali je bilo suvo i relativno toplo. Samo su oblaci malo kvarili vidljivost**...
Naravno da smo se usput zezali maksimalno, a posle ručka izdegustirali i Mozart kugle. Medjutim, preko jedne stvari nikako nisam mogao da predjem: Happy Hour*** u Irish Pub-u je već počeo da teče, dok smo se mi ležerno spustili sa brda! Broj zainteresovan za posetu istom se neprestano menjao, kao brojevi na Jack Pot-u. Pokušaj demokratskog odlučivanja je neslavno propao, te sam ja odlučio da presečem Gordijev čvor. Consider me gone****.
Tako sam sâm samcijat zakoračio u pab, i sa neskrivenim zadovoljstvom ustanovio da je g-dja Fiona***** na svom radnom mestu. ;) Irski pab, šankerica Škotlandjanka, prvi sused Amerikanac Meksičkog porekla oženjen Austrijankom, drugi sused "Čekinja" Češko-Austrijskog porekla koja ima momka Albanca. Valjda je dosta, za početak! Interesantnim temama nikad kraja, ali mašinovodja nije hteo da čeka (osetio sam to nekako)... Uz "C U", "all the best", stuštio sam se ka ŽST.

Ako neko pita da li sam stigao, ja pitam da li bih ovo pisao, da nisam?


* Lepa pogodnost je tzv. Bayern ticket po ceni od 25 €. Max. 5 osoba može da se vozi do mile volje po celoj Bavarskoj, uključujući i Salzburg (čik, nek' sad neko kaže da Salzburg nije u Nemačkoj?!). Karta važi od momenta kupovine do sutradan 3 ujutru...

** Naravno da je ostatak slika na staroj lokaciji.

*** Još jednom, Happy Hour je vreme kada je piće upola cene.

**** By Sting. U slobodnom prevodu, "smatrajte me otišavšim".

***** Pogledajte Izlet u Slankamen (Salzburg)

Izlet u Englischer Garten

Čudna je ova Nemačka klima. Prijatno vas iznenadi kada najmanje očekujete, a obaška što se to dešava u dane weekend-a. Preteklo nešto raketa* od Svetskog prevenstva?! :D

Elem, dogovor je bio "da se nadjemo u tri". "U tri sam kod tebe", setih se Malbaše...** Nije bitno, prestigao sam sve moguće bicikliste i biciklistkinje usput (srećna okolnost po njih je bila što nemam "James Bond style" biciklicu, inače ih ne bi bilo da budu!) I bio na vreme na ugovorenom mestu, poštujući Nemačku i preciznost. Jedina sitnica koju sam prevideo je da je moje društvo Srpske plave krvi. Posle tri sata provedena na suncu i na buvljaku jedino što mi je bilo na umu je bilo .... . Tako sam natenane prvo popio ...., da povratim dušu. Zatim sam ručao, i shvatio da ima još vremena za .... .

Mesto se zvanično zove "Pasta e basta". U najslobodnijem i ne baš tako tačnom prevodu, "Testenina u bašti, ili hrane više nego dovoljno". ;) Kalamari, povrće, itd! Prava letnja klopa, pomogla mi je da prebolim kašnjenje mojih dragih drugova... Cca. više od 45 minuta. Nije što su svi akademski gradjani, nego što ih ima mnogo, tako da je akademskih 15 minuta x broj ljudi sasvim prihvatljiva kategorija.

Nisam mnogo "džvanjkao", platili smo svoje račune i zaputili se ka Parku. Lepo vreme i subota izmamili su barem pola Minhena! Prošavši pored "Kineskog tornja" (da sam paranoičan, pitao bih se da li on to mene prati?!), zaputili smo se ka livadici. Dva ćebenceta su bila spremna za tu priliku, a bogami i dušek. Trebalo ga je samo napuhati, što je Milan i učinio, sam samcijat - uz odgovarajuću moralnu podršku. I nije čak ni pao u nesvest, samo se hitro pružio po njemu! ;)

Oko nas se raja zabaljala na sve moguće načine, uživajući u lepom i toplom vremenu. Blizu nas su dve grupe profi frisbee igrača požrtvovano pokazivale svoje umeće. Naravno da je u oblližnjem kanalu bilo i kupača (i kupačica), ali to ipak, poštujući svačiji izbor da izgleda i obuče se (ili...) kako želi, nisam mogao da dokumentujem. A nije baš da nije bilo materijala. ;)

Sada bi trebalo da citiram prvu rečenicu ovog posta. Jeste da je i tako bilo vreme da se krene, ali zašto baš sa nebeskih visina mora da dodje podsećanje?! Namrštilo se, baš kao za kišu. Nas troje biciklizovanih smo se spustili do tačke X gde smo se rastali, uz obećanje da se ponovo vidimo. Preda mnom je bilo nekih 6 do 7 km. Ponovo sam bacio kratak pogled naviše, i shvatio svu ozbiljnost situacije. "Kiša, ili ja, pitanje je sad." Verovatno kiša, ali 'ajde da probam. Počele su prve kapi, pa onda i druge, sve većom brzinom. Prestao sam da ih brojim. Da sreća prati hrabre, poznata je priča. Ali baš i ljubitelje piva?! Moj Šarac je imao priliku da se dobro okupa dok sam ja uživao u zaštiti nadstrešnice usputnog Biergarten-a, mog spasitelja. Šta sam radio čekajući da kiša stane? Pa, gledao kišu! ;) I povremeno vodio konverzaciju sa dvojicom Švaba koji su takodje bili zarobljeni u našoj maloj suvoj oazi. Nisam siguran, ali je verovatno najfrekventnija reč bila "Prost!"***

Čudna je ova Nemačka klima. Kiša pada, ali ume i da stane... Tako sam se posle tri piva vremena ipak našao u situaciji da se bezbedno, i skoro suv, vratim "kućici svojoj".


*Ako se sećate priče o kontroli vremena...

** Moj drug iz osnovne škole koji je posvećeno memorisao takvu vrstu "pošalica".

*** Živeli!

Bljuvak 2-1

Iz kranje ne-nostalgičnih razloga, ali ipak poštujući tradiciju subotnje posete buvljim pijacama, danas sam se obreo u delu grada pod nazivom Messestadt-Ost. Istočno sajmište, moglo bi se reći. Krajnja stanica U-Bahn-a, ali ne i kraj sveta.

Svima je poznato da se lepi i dobri dizajni traže u Francuskoj, Italiji, eventualno u Skandinaviji. Kod Nemaca najčešće možete da dobijete prividni sklad čudnih boja i blage ivice na koje neopreznošću, uz sopstvenu odgovornost, možete da se do krvi isečete.

Ako vam nije jasno šta je na slici, utešiće vas činjenica da ni meni na prvi pogled nije bilo jasno, iako sam uživo prisustvovao! Izbliza, to izgleda otprilike kao da je neki šaljivdžija pokupio eksponate reljefnih prikaza iz kabineta za geografiju i poredjao ih na čeličnu stalažu, ali nasred jezerceta u kome je zabranjeno kupanje, pa samim tim i bliži pogled na exponate... Što je još čudnije, izostali su tako tipični natpisi sa objašnjenjima "o čemu se ovde radi"???

Dobro, ne mora čovek baš sve da zna i razume! Prihvatio sam "zdravo za gotovo", i nastavio dalje. Kompleks hala na Sajmištu nisam slikao iz razloga lečenja kompleksa... Jer nam nema leka. ;) Sama buvlja pijaca se nalazi na (uredjenom, nego kako!) prostoru, sa ulicama koje su asfaltirane i ukrštaju se pod 90±0.1º, po slobodnoj inžinjerskoj proceni. Izlagači imaju dozvolu da ugaze travu.

Naravno da ima "i" Turaka, pa sam tako uspešno pazario mobilni telefon marke Siemens i modela S35 ("S" slovi za "Spitzenklasse", odnosno vrhunski model u klasi.) Već sam imao takav telefon, i dooobro sam ga platio "tamo neke" 2000-druge, treće. Mob bez mane i straha! (Dotični jadničak je promenio vlasnika jednog prohladnog zimskog jutra, ostavši usamljen na sedištu Renaulta-18, kada smo Strahinja i ja sa društvancetom kretali na skijanje na Goč. Možda ga nisam dovoljno redovno punio?!) "Teška" srca platih traženih 5 €. Usput, morao sam da menjam poklopac za bateriju sa istim takvim, samo više "očukanim" - zbog slomljenog "jezička" za zabravljivanje. (Ovome je bio slomljen dotični (jezičak). Dakle, "obrlatite" pažnju kada trgujete sa Turcima!!! Nisu ni oni glupi, pokupili su neke fazone od nas.) Epilogue: telefon je potpuno ispravan, čak mu je i akumulator na zavidnom nivou! "Srećni dobitnik" je već informisan. Ime se čuva u tajnosti, privatnost pre svega! ;)

Ko se seća čuvene "Giannijeve Coca Cola plešuće konzerve", ovo bi se moglo shvatiti kao upgrade. Ceo muzički stub u "običnoj konzervi". Samo da je Efendi ne stavi u zamrzivač, pa posle otvori "na sred tepiha"... :D*

A evo kako izgleda "tezga broj jedan", po mom izboru. Tip ne samo da ima fiskalnu kasu, nego se osećate kao da ste ušli u neki sredjen supermarket. Rodjeni trgovac, dobio sam popust na kupljenu robu kada sam mu objasnio zašto sam "ga" slikao... Kao da nije Schwaba! ;)
Nakon posete usledila je forsirana vožnja ka "Engleskoj bašti"... Naredni "post".


*Žao mi je, ali ovo je usmereno očevicima spomenutog dogadjaja, pa objašnjenje izostaje. Ko se seća, setiće se!

Praznik

Danas je bio Praznik. Ne znam koji, ali svaki neradni dan je Praznik po sebi. Naročito za svesna i radu orjentisana ljudska bića. Neki ljudi u stvari ne vole da rade samo zato da bi mogli da skupe energiju i nastave sa poslom još bolje i energičnije.

I Sunce se potrudilo da dâ svoj energetski doprinos, pa je umilno prosipalo svoje tople zrake, neometano nepostojećim oblacima. Idealan dan za jahanje! Od sve sramote neću da vam kažem da do dana današnjeg nisam otišao do Englischer Garten-a, ilivam Engleske bašte. Bašta, ha?! Radi se o jednom od najvećih svetskih gradskih parkova, u samom srcu Minhena. Verovali ili ne, jedan od glavnih "osnivača" je niko drugi do sir Benjamin Thompson, čuveni termodinamičar na prelazu iz XVIII u XIX vek. Godina osnivanja: 1789. Naziv "Engleska" bašta ne potiče toliko od toga što je dotični fizičar bio Englez, već od stila uredjenja parka: što više sačuvati originalni prirodni ambijent, uz primenu odgovarajućih rešenja svojstvenih civilizaciji.* To ne znači samo sagraditi Biergarten, već staze asfaltirati ili posuti šljunkom, postaviti putokaze, podšišati travu, postaviti korpe za "odguske", počistiti ono što ostane iza necivilizovanih izletnika... Itd.
Moje istraživanje je počelo sa severne strane. Pošto sam se biciklom "spustio" od mog staništa (oko 8 km), ne znam koji me je instinkt dove do tzv. Kineskog tornja. Možda bi Kineski arhitekte iz klasičnog doba imali pokoju primedbu, ali ovo je svakako vidjenje iz Nemačkog ugla. Višak radijusa u oblicima krovne konstrukcije je očigledno odstranjen, a forma još uvek podseća na Kinu. Naravno da je najveći Biergarten odma' okolo!

Kineski toranj

Biergarten, of kors

Nakon osveženja, uz neizostavnu "bleh" muziku, nastavio sam dalje. Pitanje je bilo "kojim putem sad"?! Pa, najbližim. Valjda ću naći put nazad. "Možda je trebalo da kupim novine", pomislio sam na trenutak. (Ali, da li su klupe dovoljno udobne?) Put me je nekako naneo na Kleinhesseloher See, jezero u severnom delu. Jezero je veštačko, mada je voda prava. Ima čak dva Biergartena (na obali) i tri ostrvceta. Mnoštvo čamaca i vodenih bicikala na vodi, i još više ljudi na obalama.
Zaveslao sam pedalama i krenuo dalje. Nekako sam uspeo da se pojavim na ulici, i primetim na obližnjem mostu mnoštvo ljudi naslonjeno na ogradu. Englischer Garten je inače ispresecana sa nekoliko kanala, koji se vodom snabdevaju iz Isaar-a, reke koja protiče kroz Minhen. Dal' igra bela mečka, ili šta već, pitah se ja? Zateko me je neobičan prizor: surferi surfuju, ali ne internetom, nego na talasima Isaara!!!
Tu je bio otprilike kraj faze I istraživačkog projekta. Vratiću se ja u Baštu, obećao sam sebi! Spustio sam se ka Odeonsplatz-u, deo parka u okolini Rezidencije je uredjen vrlo klasično i geometrijski pravilno. Čekalo me je pedaliranje "uzbrdo". Uzbrdo u smislu pogleda na kartu, jer je Minhen skoro kao tepsija, sa par izuzetaka.

Kraj priče, nastaviće se...


*Očigledno da "arhitekte"-projektanti uredjenja toka Nišave nikad nisu čuli za pojam, akamoli videli nešto od sveta. Njihovo "remek-delo" svedoči za sebe... Ko ne želi da spozna bolje, srećan je svojom spoznajom. :(