Izlet u Englischer Garten

Čudna je ova Nemačka klima. Prijatno vas iznenadi kada najmanje očekujete, a obaška što se to dešava u dane weekend-a. Preteklo nešto raketa* od Svetskog prevenstva?! :D

Elem, dogovor je bio "da se nadjemo u tri". "U tri sam kod tebe", setih se Malbaše...** Nije bitno, prestigao sam sve moguće bicikliste i biciklistkinje usput (srećna okolnost po njih je bila što nemam "James Bond style" biciklicu, inače ih ne bi bilo da budu!) I bio na vreme na ugovorenom mestu, poštujući Nemačku i preciznost. Jedina sitnica koju sam prevideo je da je moje društvo Srpske plave krvi. Posle tri sata provedena na suncu i na buvljaku jedino što mi je bilo na umu je bilo .... . Tako sam natenane prvo popio ...., da povratim dušu. Zatim sam ručao, i shvatio da ima još vremena za .... .

Mesto se zvanično zove "Pasta e basta". U najslobodnijem i ne baš tako tačnom prevodu, "Testenina u bašti, ili hrane više nego dovoljno". ;) Kalamari, povrće, itd! Prava letnja klopa, pomogla mi je da prebolim kašnjenje mojih dragih drugova... Cca. više od 45 minuta. Nije što su svi akademski gradjani, nego što ih ima mnogo, tako da je akademskih 15 minuta x broj ljudi sasvim prihvatljiva kategorija.

Nisam mnogo "džvanjkao", platili smo svoje račune i zaputili se ka Parku. Lepo vreme i subota izmamili su barem pola Minhena! Prošavši pored "Kineskog tornja" (da sam paranoičan, pitao bih se da li on to mene prati?!), zaputili smo se ka livadici. Dva ćebenceta su bila spremna za tu priliku, a bogami i dušek. Trebalo ga je samo napuhati, što je Milan i učinio, sam samcijat - uz odgovarajuću moralnu podršku. I nije čak ni pao u nesvest, samo se hitro pružio po njemu! ;)

Oko nas se raja zabaljala na sve moguće načine, uživajući u lepom i toplom vremenu. Blizu nas su dve grupe profi frisbee igrača požrtvovano pokazivale svoje umeće. Naravno da je u oblližnjem kanalu bilo i kupača (i kupačica), ali to ipak, poštujući svačiji izbor da izgleda i obuče se (ili...) kako želi, nisam mogao da dokumentujem. A nije baš da nije bilo materijala. ;)

Sada bi trebalo da citiram prvu rečenicu ovog posta. Jeste da je i tako bilo vreme da se krene, ali zašto baš sa nebeskih visina mora da dodje podsećanje?! Namrštilo se, baš kao za kišu. Nas troje biciklizovanih smo se spustili do tačke X gde smo se rastali, uz obećanje da se ponovo vidimo. Preda mnom je bilo nekih 6 do 7 km. Ponovo sam bacio kratak pogled naviše, i shvatio svu ozbiljnost situacije. "Kiša, ili ja, pitanje je sad." Verovatno kiša, ali 'ajde da probam. Počele su prve kapi, pa onda i druge, sve većom brzinom. Prestao sam da ih brojim. Da sreća prati hrabre, poznata je priča. Ali baš i ljubitelje piva?! Moj Šarac je imao priliku da se dobro okupa dok sam ja uživao u zaštiti nadstrešnice usputnog Biergarten-a, mog spasitelja. Šta sam radio čekajući da kiša stane? Pa, gledao kišu! ;) I povremeno vodio konverzaciju sa dvojicom Švaba koji su takodje bili zarobljeni u našoj maloj suvoj oazi. Nisam siguran, ali je verovatno najfrekventnija reč bila "Prost!"***

Čudna je ova Nemačka klima. Kiša pada, ali ume i da stane... Tako sam se posle tri piva vremena ipak našao u situaciji da se bezbedno, i skoro suv, vratim "kućici svojoj".


*Ako se sećate priče o kontroli vremena...

** Moj drug iz osnovne škole koji je posvećeno memorisao takvu vrstu "pošalica".

*** Živeli!