Čiča-miča...

... i gotova priča. Nema više, a ni manje.

Danas sam se prizemljio u Yugu-tugu, te uspešno otpočeo tugovanje za prošlim vremenima provedenim u München-u. Stara Srpska tradicija nalaže da se tuguje za dotičnim prošlim vremenima, umesto da se živi u sadašnjim, i obaška planiraju buduća.

Izgleda da je trenutak da zatvorim ovaj post, da ne kažem jedno poglavlje u svom životu. To naravno ne znači da neću da otvorim novo... Radi se na tome. Bićete blagovremeno obavešteni. ;)

Kiss&Hug,
Danko himself

Kamen slan, pa

Dobrim i lepim stvarima u životu se uvek vredi vratiti. Tako se ja ova tri meseca stalno vraćam u München. Da bih se čovek još više obradovao povratku, ponekad se mora i otići. A kad je odlazak istovremeno i povratak na svoj način, onda nek mi neko kaže da "nikad nema dva dobra zajedno"?!

Drugim rečima, danas sam se vratio u Salzburg. Vodio sam "družinu malu, ali odabranu". Sama se odabirala u procesu koji je trajao cele ove radne nedelje. Kako i doliči ovom organizovanom podneblju, prvo sam zasukao rukave, okresao nokte i počeo da tipkam po tastaturi. Prštalo je na sve strane. Lap-top se usijao, Google se zagušio, a sve u nameri da napravim valjan Plan rada sa svim neophodnim detaljima. Onda sam finalnu verziju attach-ovao uz poziv na izlet i prosledio Srpskoj akademskoj mreži. Odgovori su ubrzo počeli da pljušte, u vidu jednog jedva čujnog "buć", kao kad bacite kamičak u mnooogo dubok bunar. Sad, da li zato što je Mreža Srpska, ili zato što moj predlog nije bio na akademskom nivou, prosudite sami. Jedan jedini čovek je našao za shodno da mi odgovori. Teorija kreatora e-mail klijenata da dugme Reply ima svoju svrsishodnu funkciju je ovime dovedena u pitanje. Čist višak, brate mili! Dugme Ignore bi bilo mnogo primerenije, ali već sam "klik" na njega bi bio u suprotnosti sa njegovom suštinom, pa ga zato nigde i nema.

Nakon mog "Alo, BRE!" dopunjenog izdanja i predloga da članovi Mreže prime "transfuziju nemačke krvi, sa naglaskom na krvne ćelije za brzi odgovor na mailove", stiglo je još par anemičnih reakcija. "Ja ne mogu zbog ovog, ja ne mogu zbog onog..." Skoro da je cela akcija bila dovedena u pitanje. Imao sam četiri vrbov-klinovih glasova "za", uz neizvesnu mogućnost pojačanja.

Na kraju smo se ipak skupili komada 6*. Neću da komentarišem to što je šesti bio Švabo, poznatiji kao Helge, koji je jezivo kasnio, pa smo na trk uleteli u voz. Francuskinja, pouzdani član ekipe, je samo procedila kroz zube: "German".

Mi na terasi Hohensalzburg-a (zamka na brdu iznad)

Put je protekao rutinirano, osim što smo imali susret sa čika-kondukterom, koji nas je bezdušno isterao iz kupea I klase. (Nije bilo mesta da se "ljucki" sedne, inače, gde bismo mi..?) Mora da mu je tata bio Nazi, šta li, kada tako revnosno radi svoj posao?! Stigli smo na vreme, ovog puta nas je Salzburg dočekao osmehom obasjanim suncem. Promuvali smo se po starom delu grada, i krenuli ka zamku (uzbrdo). Ovde moram da naglasim da je moj dragi drug Milan bio izložen nadljudskim naporima veranja uzbrdo, što je sasvim jasno ako vam kažem da je čovek odrastao u Novom Sadu.

Prvo smo klopali. Svinjske kolenice su bile ODLIČNE!!! (Toliko dobre da sam zaboravio da ih slikam.) Onda smo malo odmorili, kako već red nalaže. Ko će punog stomaka uzbrdo! Helge je bio iskreno zabrinut što smo probili satnicu nekih po sahata, ali uz par objašnjenja je "legao na rudu". Pa, on je prvi počeo (da ne poštuje Plan), pa onda neka uči od majstora kako se to radi!

Razgledanje zamka je potrajalo dovoljno dugo da se moj lepi Plan vrlo uruši. Pošto merak nema cenu, niko nije imao prigovor. Vreme nije bilo savršeno, ali je bilo suvo i relativno toplo. Samo su oblaci malo kvarili vidljivost**...
Naravno da smo se usput zezali maksimalno, a posle ručka izdegustirali i Mozart kugle. Medjutim, preko jedne stvari nikako nisam mogao da predjem: Happy Hour*** u Irish Pub-u je već počeo da teče, dok smo se mi ležerno spustili sa brda! Broj zainteresovan za posetu istom se neprestano menjao, kao brojevi na Jack Pot-u. Pokušaj demokratskog odlučivanja je neslavno propao, te sam ja odlučio da presečem Gordijev čvor. Consider me gone****.
Tako sam sâm samcijat zakoračio u pab, i sa neskrivenim zadovoljstvom ustanovio da je g-dja Fiona***** na svom radnom mestu. ;) Irski pab, šankerica Škotlandjanka, prvi sused Amerikanac Meksičkog porekla oženjen Austrijankom, drugi sused "Čekinja" Češko-Austrijskog porekla koja ima momka Albanca. Valjda je dosta, za početak! Interesantnim temama nikad kraja, ali mašinovodja nije hteo da čeka (osetio sam to nekako)... Uz "C U", "all the best", stuštio sam se ka ŽST.

Ako neko pita da li sam stigao, ja pitam da li bih ovo pisao, da nisam?


* Lepa pogodnost je tzv. Bayern ticket po ceni od 25 €. Max. 5 osoba može da se vozi do mile volje po celoj Bavarskoj, uključujući i Salzburg (čik, nek' sad neko kaže da Salzburg nije u Nemačkoj?!). Karta važi od momenta kupovine do sutradan 3 ujutru...

** Naravno da je ostatak slika na staroj lokaciji.

*** Još jednom, Happy Hour je vreme kada je piće upola cene.

**** By Sting. U slobodnom prevodu, "smatrajte me otišavšim".

***** Pogledajte Izlet u Slankamen (Salzburg)

Izlet u Englischer Garten

Čudna je ova Nemačka klima. Prijatno vas iznenadi kada najmanje očekujete, a obaška što se to dešava u dane weekend-a. Preteklo nešto raketa* od Svetskog prevenstva?! :D

Elem, dogovor je bio "da se nadjemo u tri". "U tri sam kod tebe", setih se Malbaše...** Nije bitno, prestigao sam sve moguće bicikliste i biciklistkinje usput (srećna okolnost po njih je bila što nemam "James Bond style" biciklicu, inače ih ne bi bilo da budu!) I bio na vreme na ugovorenom mestu, poštujući Nemačku i preciznost. Jedina sitnica koju sam prevideo je da je moje društvo Srpske plave krvi. Posle tri sata provedena na suncu i na buvljaku jedino što mi je bilo na umu je bilo .... . Tako sam natenane prvo popio ...., da povratim dušu. Zatim sam ručao, i shvatio da ima još vremena za .... .

Mesto se zvanično zove "Pasta e basta". U najslobodnijem i ne baš tako tačnom prevodu, "Testenina u bašti, ili hrane više nego dovoljno". ;) Kalamari, povrće, itd! Prava letnja klopa, pomogla mi je da prebolim kašnjenje mojih dragih drugova... Cca. više od 45 minuta. Nije što su svi akademski gradjani, nego što ih ima mnogo, tako da je akademskih 15 minuta x broj ljudi sasvim prihvatljiva kategorija.

Nisam mnogo "džvanjkao", platili smo svoje račune i zaputili se ka Parku. Lepo vreme i subota izmamili su barem pola Minhena! Prošavši pored "Kineskog tornja" (da sam paranoičan, pitao bih se da li on to mene prati?!), zaputili smo se ka livadici. Dva ćebenceta su bila spremna za tu priliku, a bogami i dušek. Trebalo ga je samo napuhati, što je Milan i učinio, sam samcijat - uz odgovarajuću moralnu podršku. I nije čak ni pao u nesvest, samo se hitro pružio po njemu! ;)

Oko nas se raja zabaljala na sve moguće načine, uživajući u lepom i toplom vremenu. Blizu nas su dve grupe profi frisbee igrača požrtvovano pokazivale svoje umeće. Naravno da je u oblližnjem kanalu bilo i kupača (i kupačica), ali to ipak, poštujući svačiji izbor da izgleda i obuče se (ili...) kako želi, nisam mogao da dokumentujem. A nije baš da nije bilo materijala. ;)

Sada bi trebalo da citiram prvu rečenicu ovog posta. Jeste da je i tako bilo vreme da se krene, ali zašto baš sa nebeskih visina mora da dodje podsećanje?! Namrštilo se, baš kao za kišu. Nas troje biciklizovanih smo se spustili do tačke X gde smo se rastali, uz obećanje da se ponovo vidimo. Preda mnom je bilo nekih 6 do 7 km. Ponovo sam bacio kratak pogled naviše, i shvatio svu ozbiljnost situacije. "Kiša, ili ja, pitanje je sad." Verovatno kiša, ali 'ajde da probam. Počele su prve kapi, pa onda i druge, sve većom brzinom. Prestao sam da ih brojim. Da sreća prati hrabre, poznata je priča. Ali baš i ljubitelje piva?! Moj Šarac je imao priliku da se dobro okupa dok sam ja uživao u zaštiti nadstrešnice usputnog Biergarten-a, mog spasitelja. Šta sam radio čekajući da kiša stane? Pa, gledao kišu! ;) I povremeno vodio konverzaciju sa dvojicom Švaba koji su takodje bili zarobljeni u našoj maloj suvoj oazi. Nisam siguran, ali je verovatno najfrekventnija reč bila "Prost!"***

Čudna je ova Nemačka klima. Kiša pada, ali ume i da stane... Tako sam se posle tri piva vremena ipak našao u situaciji da se bezbedno, i skoro suv, vratim "kućici svojoj".


*Ako se sećate priče o kontroli vremena...

** Moj drug iz osnovne škole koji je posvećeno memorisao takvu vrstu "pošalica".

*** Živeli!

Bljuvak 2-1

Iz kranje ne-nostalgičnih razloga, ali ipak poštujući tradiciju subotnje posete buvljim pijacama, danas sam se obreo u delu grada pod nazivom Messestadt-Ost. Istočno sajmište, moglo bi se reći. Krajnja stanica U-Bahn-a, ali ne i kraj sveta.

Svima je poznato da se lepi i dobri dizajni traže u Francuskoj, Italiji, eventualno u Skandinaviji. Kod Nemaca najčešće možete da dobijete prividni sklad čudnih boja i blage ivice na koje neopreznošću, uz sopstvenu odgovornost, možete da se do krvi isečete.

Ako vam nije jasno šta je na slici, utešiće vas činjenica da ni meni na prvi pogled nije bilo jasno, iako sam uživo prisustvovao! Izbliza, to izgleda otprilike kao da je neki šaljivdžija pokupio eksponate reljefnih prikaza iz kabineta za geografiju i poredjao ih na čeličnu stalažu, ali nasred jezerceta u kome je zabranjeno kupanje, pa samim tim i bliži pogled na exponate... Što je još čudnije, izostali su tako tipični natpisi sa objašnjenjima "o čemu se ovde radi"???

Dobro, ne mora čovek baš sve da zna i razume! Prihvatio sam "zdravo za gotovo", i nastavio dalje. Kompleks hala na Sajmištu nisam slikao iz razloga lečenja kompleksa... Jer nam nema leka. ;) Sama buvlja pijaca se nalazi na (uredjenom, nego kako!) prostoru, sa ulicama koje su asfaltirane i ukrštaju se pod 90±0.1º, po slobodnoj inžinjerskoj proceni. Izlagači imaju dozvolu da ugaze travu.

Naravno da ima "i" Turaka, pa sam tako uspešno pazario mobilni telefon marke Siemens i modela S35 ("S" slovi za "Spitzenklasse", odnosno vrhunski model u klasi.) Već sam imao takav telefon, i dooobro sam ga platio "tamo neke" 2000-druge, treće. Mob bez mane i straha! (Dotični jadničak je promenio vlasnika jednog prohladnog zimskog jutra, ostavši usamljen na sedištu Renaulta-18, kada smo Strahinja i ja sa društvancetom kretali na skijanje na Goč. Možda ga nisam dovoljno redovno punio?!) "Teška" srca platih traženih 5 €. Usput, morao sam da menjam poklopac za bateriju sa istim takvim, samo više "očukanim" - zbog slomljenog "jezička" za zabravljivanje. (Ovome je bio slomljen dotični (jezičak). Dakle, "obrlatite" pažnju kada trgujete sa Turcima!!! Nisu ni oni glupi, pokupili su neke fazone od nas.) Epilogue: telefon je potpuno ispravan, čak mu je i akumulator na zavidnom nivou! "Srećni dobitnik" je već informisan. Ime se čuva u tajnosti, privatnost pre svega! ;)

Ko se seća čuvene "Giannijeve Coca Cola plešuće konzerve", ovo bi se moglo shvatiti kao upgrade. Ceo muzički stub u "običnoj konzervi". Samo da je Efendi ne stavi u zamrzivač, pa posle otvori "na sred tepiha"... :D*

A evo kako izgleda "tezga broj jedan", po mom izboru. Tip ne samo da ima fiskalnu kasu, nego se osećate kao da ste ušli u neki sredjen supermarket. Rodjeni trgovac, dobio sam popust na kupljenu robu kada sam mu objasnio zašto sam "ga" slikao... Kao da nije Schwaba! ;)
Nakon posete usledila je forsirana vožnja ka "Engleskoj bašti"... Naredni "post".


*Žao mi je, ali ovo je usmereno očevicima spomenutog dogadjaja, pa objašnjenje izostaje. Ko se seća, setiće se!

Praznik

Danas je bio Praznik. Ne znam koji, ali svaki neradni dan je Praznik po sebi. Naročito za svesna i radu orjentisana ljudska bića. Neki ljudi u stvari ne vole da rade samo zato da bi mogli da skupe energiju i nastave sa poslom još bolje i energičnije.

I Sunce se potrudilo da dâ svoj energetski doprinos, pa je umilno prosipalo svoje tople zrake, neometano nepostojećim oblacima. Idealan dan za jahanje! Od sve sramote neću da vam kažem da do dana današnjeg nisam otišao do Englischer Garten-a, ilivam Engleske bašte. Bašta, ha?! Radi se o jednom od najvećih svetskih gradskih parkova, u samom srcu Minhena. Verovali ili ne, jedan od glavnih "osnivača" je niko drugi do sir Benjamin Thompson, čuveni termodinamičar na prelazu iz XVIII u XIX vek. Godina osnivanja: 1789. Naziv "Engleska" bašta ne potiče toliko od toga što je dotični fizičar bio Englez, već od stila uredjenja parka: što više sačuvati originalni prirodni ambijent, uz primenu odgovarajućih rešenja svojstvenih civilizaciji.* To ne znači samo sagraditi Biergarten, već staze asfaltirati ili posuti šljunkom, postaviti putokaze, podšišati travu, postaviti korpe za "odguske", počistiti ono što ostane iza necivilizovanih izletnika... Itd.
Moje istraživanje je počelo sa severne strane. Pošto sam se biciklom "spustio" od mog staništa (oko 8 km), ne znam koji me je instinkt dove do tzv. Kineskog tornja. Možda bi Kineski arhitekte iz klasičnog doba imali pokoju primedbu, ali ovo je svakako vidjenje iz Nemačkog ugla. Višak radijusa u oblicima krovne konstrukcije je očigledno odstranjen, a forma još uvek podseća na Kinu. Naravno da je najveći Biergarten odma' okolo!

Kineski toranj

Biergarten, of kors

Nakon osveženja, uz neizostavnu "bleh" muziku, nastavio sam dalje. Pitanje je bilo "kojim putem sad"?! Pa, najbližim. Valjda ću naći put nazad. "Možda je trebalo da kupim novine", pomislio sam na trenutak. (Ali, da li su klupe dovoljno udobne?) Put me je nekako naneo na Kleinhesseloher See, jezero u severnom delu. Jezero je veštačko, mada je voda prava. Ima čak dva Biergartena (na obali) i tri ostrvceta. Mnoštvo čamaca i vodenih bicikala na vodi, i još više ljudi na obalama.
Zaveslao sam pedalama i krenuo dalje. Nekako sam uspeo da se pojavim na ulici, i primetim na obližnjem mostu mnoštvo ljudi naslonjeno na ogradu. Englischer Garten je inače ispresecana sa nekoliko kanala, koji se vodom snabdevaju iz Isaar-a, reke koja protiče kroz Minhen. Dal' igra bela mečka, ili šta već, pitah se ja? Zateko me je neobičan prizor: surferi surfuju, ali ne internetom, nego na talasima Isaara!!!
Tu je bio otprilike kraj faze I istraživačkog projekta. Vratiću se ja u Baštu, obećao sam sebi! Spustio sam se ka Odeonsplatz-u, deo parka u okolini Rezidencije je uredjen vrlo klasično i geometrijski pravilno. Čekalo me je pedaliranje "uzbrdo". Uzbrdo u smislu pogleda na kartu, jer je Minhen skoro kao tepsija, sa par izuzetaka.

Kraj priče, nastaviće se...


*Očigledno da "arhitekte"-projektanti uredjenja toka Nišave nikad nisu čuli za pojam, akamoli videli nešto od sveta. Njihovo "remek-delo" svedoči za sebe... Ko ne želi da spozna bolje, srećan je svojom spoznajom. :(

Marienplatz

Do sada je već užoj čitalačkoj publici poznato da se Marienplatz smatra epicentrom srca Minhena. Zaista, bez ikakve "nama" svojstvene "kontre", mnogo puta sam se uverio da je tako. (Bacite pogled unaokolo! Poželjan brz internet. :( ) Nema samo Prag sat sa plesačicama. Imaju i Bavarci, u Minhenu, na Marienplacu, na Neues Rathaus (Nova gradska većnica). Figure su poredjane na dva nivoa. Gornji nivo prikazuje turnir u čast venčanja Wilhelma II i Renate od Lothringena leta Gospodnjeg 1568., a donji nivo prikazuje Schäfflertanz, igru posvećenu završetku Velike epidemije kuge 1517.
Stigoh taman, rano ujutru, "po Crnogorski" - par minuta pre podneva, baš na vreme da nadjem mesto u Biergarten-u i sa pogledom na sahat-kulu. Gomilice turista su već stajale, sedele, "nalakćivale" se i zauzimale ostale telesne položaje po celom Marienplatz-u. Naravno, na gotovs sa svim bogatstvom digitalnih snimača u rukama. Na moje zaprepašćenje, velika kazaljka je iz položaja "tačno u podne" krenula udesno i naniže, a ništa se nije dešavalo?! Punih i dugovečnih 12 minuta. A onda je krenula muzika... I figure su zaplesale. Pošto na blog ne mogu da "upload"-ujem sopstveni film, predlažem da pogledate ovaj lepi prikaz sa mnoštvom dobrih fotki i propratnim objašnjenjima.
To je to, ostatak dana čak ni meni nije bio naročito zanimljiv...

Izlet u Slankamen (Salzburg)

Posle besane noći u Plattling-u, Minhen mi je bio još lepši nego inače. Da ne pričam kako je prijao tuš, pa dimljeni losos na crrrnom hlebu, pa prava jutarnja kafica (doduše, zbarena na mikro-talase).

Taman toliko, i već je bilo vreme da se vratim na Železničku stanicu. Kao što je Macan lepo primetio, očito mi "slabo ide sa vozovima", pa je društvo dvojice iskusnijih i mladjih moglo samo da me spreči da nastavim sa posetama noćnim klubovima diljem Bavarske. Mića je naše gore list, iz Kraljeva, a naš vodič, Dirk, je Englez rodjen i odrastao u Nemačkoj (usudio bih se da kažem da imam "engleskiji" izgovor od njega). Vodič zbog svog poznavanja Salzburga.

Put je protekao uredno. Ja sam, oslonivši se na mlade snage da ćemo da stignemo tamo kuda smo krenuli, aktivno učestvovao u Nemačko-Engleskom mešovitom razgovoru. I pokušavao da dremnem. Stigosmo negde oko podne, dočekani "sipkavom" kišicom. I pored tmurnog vremena grad nas je dočekao raspoloženo. Kuda sada? Pošto nismo bili tradicionalno opremljeni za prezalogajiti u toku puta, odlučili smo da prvo nešto gricnemo. McDonalds, rekoše njih dvojica u glas. "Aman, ljudi, koji vam je ...?!", protestvovao sam ja. Tako smo šetali u potrazi za MekĐonom, i uživali u arhitekturi. Sa razočarenjem smo ustanovili da skoro nigde nema ništa za jesti ispod 8.90 €!!!
Krenuli smo čak uzbrdo prema zamku, i nabasali na nešto što je imalo na meniju i naša jela, samo pokrštena u hrvatske nazive. Nakon kraćeg čekanja u bašti udjem ja unutra i razderem se "OSOBLJEEE!!!". (Lažem, ali mi došlo, kakav je to način?!) Gospodja mi ljubazno objasni da moramo da sačekamo "samo" pola sata ako želimo da budemo usluženi... Nizbrdo se lakše hodalo. Lupkanje kiše po kišobranu je u medjuvremenu prestalo, pa sam jasno mogao da čujem pobunu u sopstvenom stomaku. Naravno da sam posumnjao u Dirka kao vodiča. Već sam počeo da se prisećam halucinogenih stanja iz Chaplin-ove "Potere za zlatom" i da razmišljam koga je od njih dvojice lakše istranžirati. Situacija je postala još ozbiljnija kada sam počeo da doživljavam deja vu stanja. Da li se mi to stvarno vrtimo u krug, iako ovo nije pustinja, ili mi se samo čini?!

Konačno smo našli Indijski restoran, i ja sam poslednjim atomima snage kriknuo "Ulazite unutra!" Čudno, poslušali su me. I znate li šta su naručili? BEČKU ŠNICLU, naravno. Za Miću ne znam, ali bih Dirk-u 'ladno "Di" zamenio sa "Je". 'Di se b'e jede bečka šnicla u Indijskom restoranu?! Ja sam se odlučio za "Bengalsku vruću ribu", u slobodnom prevodu.

Naravno da je bilo karija u dostatnim količinama, raznog povrća, morskih plodova, čak sam i na oslića naišao u tragovima. Elem, pošto smo se nahranili i napojili, dodje vreme da se plati račun. Kaže konobar (Indijac originale) 45 € i nešto, ako plaćamo zajedno. Ne, posebno, kako germanizam nalaže. Počne on da sračunava svakome posebno, a mi plaćamo. Onda ja "zaližem" olovku, izvršim osnovnu računsku operaciju sabiranja, i zamolim da mi pokaže prvobitni, tzv. zajednički, račun. "Kako je sad ovo ispalo 47 €?!?!?!", pitam ja. A on će, mrtav 'ladan, "pa lepo sam vas pitao da li hoćete zajedno?!" Svi znaju da su Indijci odlični programeri i da prave "vrhunski" software kao što je npr. Windows. Očigledno su im učiteljice u osnovnoj školi slaba tačka u obrazovanju.

Bilo je vreme da se protegnu noge. Na vrhu brda koje dominira Salzburg-om je utvrdjeni zamak Hohensalzburg. Malo šetnje može samo da prija, kad ne bi bilo uzbrdo. Mogli smo i žičarom, ali to košta! ;) Utvrdjenje je veliko, sa terasa stvarno imate Salzburg kao na dlanu.
Dosta je očigledno da Turska vojska u Srednjem veku nije imala dobar turistički vodič (ili možda nije umela da čita isti). Zamak je jedan veliki muzej, sa mnogo originalnih predmeta i originalno uredjenih prostorija. Skapiraćete o čemu je reč na sledećoj slici, samo nisam siguran da li je baš IKEA design.
Vreme je brzo prolazilo kroz hodnike, uz i niz stepenice, od sobe do sobe... Naravno da se našlo vremena i za kontakte na internacionalnom nivou. Tako smo upoznali jednu pravu Tajvanku, za promenu, i njenu drugaricu Japanku. Bilo je interesatno zašto dve Azijatkinje komuniciraju na Engleskom, ali prethodna rečenica objašnjava sve. Ako Tajvanka nije znala gde je bila Yuga, mi smo znali gde je Taiwan. Ili barem šta proizvodi. Ako nisam znao Kineski, bar sam bio u prilici da prezentiram svoj zapanjujući Japanski. Pošto smo nas trojica više puta bili u prilici da se skoro držimo za ruke, da se ne bismo medjusobno pogubili, lako je zaključiti koga nismo držali za ruku. Možda njih dve još uvek beznadežno lutaju kazamatima..?
Biti turista, biti oženjen Japankom i držati aparat u ruci opasna je krajnje stvar! Pri silasku (bez preteranog kotrljanja), naleteo sam na "ganc" svež bračni par. Čestitah, "poželeh im zdravlja i sreće" (nije mi iz ruku otela cveće, jer ga nisam imao)*, i pitah da li je to običaj da se novovenčani veru uzbrdo do zamka. Mladenci i kum se nasmejaše, a ja za uzvrat zaradih još jedan foto-trofej.
Bilo kako bilo, vratismo se u grad. Da li da napominjem da se ime "nekog tipa po imenu" Wolfgang Amadeus Mozart spominje i piše više nego jednom? Skoro da možete da izbrojite sopstvene korake... Ja sam već jednom bio u Mozart-ovoj rodnoj kući, a "ova moja dvojica" nisu skoro ni pomislila na posetu istoj. Obaška što je red na ulazu bio podužiiiiiiiiiiii. Tako smo nastavili šetnju ulicama grada Salzburg-a, a onda je Dirk došao na ideju da nas vodi u Irish Pub koji je on nekom priliko posetio. Ukopan u stenu, kao što dobar broj zgrada i jeste.
Posle dugotrajnog lutanja, na obali reke, samo sa suprotne strane, spazili smo pravi natpis: Irish Pub. Nismo baš trčali, ali smo jedva čekali da stignemo. Dočekala su nas širom otvorena vrata, na kojima je stajao natpis "Ulaz na susednim vratima"?! OK, udjosmo "tamo", dočekao nas je osmeh šankerice. Ja sam hrabro protestvovao protiv konfuzije nesvojstvene Nemačkoj, a ona me je blago upozorila da smo u Austriji. Digresija: Ko se seća Konferencije ovog maja, nije mi prvi put. (Na bedžu uglednog gosta je stajalo: Beč, Nemačka.) Ispričah ja to, da se "izvadim" nekako. Gde su mladi, tu je i šala, kaj ne? Sledeće što me je šarmantna g-dja Miona (inače Škotlandjanka) upitala je bilo da li sam primetio šta još piše: "Happy Hour 18:00 - 20-00", iliti piće upola cene! Pa što tako ne kažeš, sestro mila?! Trebalo je požuriti, pa smo odmah stupili u akciju.
Tako smo, redom isprobavajući pića, sa zapenjenošću** saznali kakve su sve žrtve Irci bili u stanju da učine, a u cilju poboljšanja tehnologije za izradu istih. Divan primer, genijalac po imenu Guinness je spaljivanjem sopstvene kuće došao do tajnog recepta za danas čuveno Irsko crno pivo!!! Alal vera, majstore, vredelo je svakog plamička. (Nisam smeo da pitam kako i zašto je došlo do požara, a nije ni bitno.)

Vreme za rastanak je brzo došlo, trebalo je poći na vreme, uz uračunato eventualno saplitanje na putu ka Žel. st., a zbog neravnih pločnika i loše označenih Austrijskih (pogodio sam bar jednom!) ulica.

Stigli smo čak i pre vremena. Voz je stigao na vreme. A onda i mi kući...


* Balašević, stihovi iz "Jesen stiže, dunjo moja".

** Pivo penuša, jel'.

From Dusk Till Dawn, iliti od sumraka do svitanja

Svako ko je mislio, uključujući i moju malenkost, da je Oktoberfest jedinstvena takva kulturno-umetnička manifestacija, živeo je u zabludi. Dozvolite da prosvetljenje koje sam doživeo podelim sa vama!

Saznao sam tokom nedelje da u gradiću Straubing postoji nešto slično. I ne samo slično, nego odmah iza Wies'n*, kako Minhenćani zovu Oktoberfest. Drugi u svetu skup takve vrste! Statistika kaže da Oktoberfest poseti 6-7, ciframa i rečima, miliona ljudi!!! Svake godine, da ne bude zabune. Gäubodenfolksfest u Straubing-u poseti "samo" 1.2 miliona. Sad, da li istih, ili različitih ljudi, "Ne pitajte mene".

Straubing je, inače, gradić severo-istočno od Minhena. Stiže se Nemački tačnim vozovima i glatkim prugama za cca. 2 sahata. Pa, kad se mora... Izašao sam malo ranije sa posla, i uhvatio odgovarajuće koordinate.

Meta i odstojanje su bili tačno tamo gde je trebalo. Iako sam malo zakasnio na početak, sve su šanse da ništa značajno nisam propustio. Svečano otvaranje podrazumeva paradu! Tako je i bilo, raja na trotoaru, parada u mimohodu. Gradić za gradić, ali ima dugačke ulice! Prateći paradu stigao sam nadomak cilja.

I Njihova Carska Visočanstva ponegde umeju da idu peške

Glavna meta

"Još jedan običan vašar". Ali! Naš Pantalejski je neprevazidjen, a ovaj ovde je i "malo" veći i "malo" bogatiji. Upućujem da pogledate fotke. Preporučujem brz internet. ;)

Promajah se par puta gore-dole, popih «original» espresso koji je pomalo čak i podsećao na sebe. Konačni užitak (PIVO!) sam ostavio za grande finale. Pošto nisam imao društvo (Strahinja, gde si!), odustao sam od bilo kakvih vožnji. Nije gušt solo...

"Al' se nekad dobro jelo!" A jede se i sad, bogami. Evo i dokaza, ko misli da samo "mi" znamo da ručkamo.

Dokaz br. 1: Životinja je valjano obaljena, i zalivena pivom

Dokaz br. 2: Ostale samo fronce, zalivanje se tek zahuktava

Brzo je došao trenutak da se krene nazad, i najzad proba pivo, naravno. Inače, u dane festa se služi samo pivo proizvedeno u lokalnim pivarama. (Ne znam im broj. :) ) Degustacija se dogodila u prohladnoj Bajernskoj večeri, u društvu ljubaznog bračnog para. Pitao sam ih šta znači natpis "Malteser" koji sam video na par uniformi i na autu, a za uzvrat sam dobio objašnjenje i poziv da im se pridružim. (Radi se o "Dobrovoljačkom društvu", humanitarnom, a ne o ratnicima Malteškog krsta.)

Degustacioni Biergraten

Po Nemački preciznom rasporedu i uz dodatna uputstva mojih poznanika zaputio sam se ka železničkoj stanici. Srećna okolnost je što je na ulici bilo dovoljno ljudi da povremeno proveravam svoju trajektoriju. Ali, avaj! Promašio sam ključno skretanje, koje je izgledalo kao najobičniji sokak, i kada sam to shvatio, morao sam da dam petama vetra. Sat na ruci je kazivao da sam već fatalno okasnio, pa sam, zatečen porazom, ulaganio korak. I uočio neki voz koji upravo ulazi u stanicu. MOJ voz!!! Pod punim gasom sam proleteo kroz staničnu zgradu, ali završnu preponu, u vidu podzemnog prolaza do perona, nisam mogao da savladam. Naravno da mi je pala na pamet svakodnevna Niška praksa da ispreskačem šine, ali moraćete da shvatite da je to ipak bilo neizvodljivo iz previše razloga. Tako sam odgledao ćićifu "zguza". Niko mi nije odgovorio na mahanje...

Šta sad, zapitah se ja?! OK, tu je Red vožnje u zilion primeraka. Na žalost, svi su govorili isto: poslednjem si video ledja, tačka Sledeći u cik zore, VELIKA TAČKA Nije bilo mesta panici koja je počela da me hvata!!! Videh krajičak svetla na dnu tunela u vidu voza koji ide približno u pravcu mog voljenog Minhena. Uskočih u voz, i iskočih na datoj medjustanici. Plattling. Opet bacih pogled na svemogući Red vožnje, ali... Shvatih da me čeka neplanirana turistička atrakcija u vidu razgledanja mraka usred tamo-negde Nemačke. Neergonomske plastične stolice u foajeu železničke stanice su najednom izgledale vrlo udobno, ali je "Vasa hteo mnogo više". Hrabro sam prešao pustu ulicu i zakoračio u obližnji Biergarten. Naručio .... i pitao dokle rade. Odgovor je izazvao moje sledeće pitanje, "gde mogu da provedem noć, a da nije motel, hotel, itd". "Ima dva noćna kluba, jedan odmah iza ćoška, a za drugi je bolje da uzmete taxi". OK, iza ćoška. Odoh da bacim pogled.Veni, vidi, beži! Pitah gde je drugi. "Bolje uzmite taxi", rekoše. Šta, bre, taxi, kad u Nišu nikad ne koristim takva prevazidjena i skupa prevozna sredstva?! Idem ja peške. I idoh, i idoh... Na žalost, ona stara "kartu čitaj, seljaka pitaj" nije upalila ovog puta. Em nisam imao kartu, em seljaka nisam mogao da nadjem, a taxi da ne pominjem! Nije samo što ih nema, nego je još i noć bila mračna. Tako sam se posle "špacirunga", pevušeći u sebi Stranger in the night, opet obreo na mestu broj 1. Pozvonih, vrata su se otvorila uz izvesnu škripu. Kada sam sišao niz stepenice, počele su kroz glavu da mi proleću scene iz "From Dusk Till Dawn".** Stranac, sam, in the middle of nowhere, šta da kažem mami sutradan ako to više ne budem ja?! Kad nema izbora, svaki izbor je dobar. Tako sam i ja postupio, izabrao sam jedinu moguću varijantu. Ko je Nazi, a ko peder, i šta manje boli, pitao sam se razgledajući goste. Nije ih bilo mnogo, ali to ipak nije sužavalo izbor.

Zato je sa nepodnošljivom lakoćom postojanja bilo lako naći prazan sto i naručiti pivo, ali je pogled na položaj kazaljki na satu činio sopstveno postojanje još nepodnošljivijim. Pet ujutru je izgledalo tako daleko naspram 11 uveče...

Onda su stvari počele da se odvijaju malo povoljnije. Ispostavilo se da je tip za susednim stolom na "našem terenu", da ne kažem da je bio raspoložen da raspreda svetsku politiku. Maršal Tito, nezaboravni lik. YU, bivša i "sadašnja". Itd. Iskoristio sam priliku, kako i dolikuje, da bacim ljagu na Helmuta Kola. Očekivani rafal je izostao, jer ni "zapadni Nemci" nisu oduševljeni ujedinjenjem. Para, brate, to košta! Ko je više na...o, zna se, učili smo u školi o propasti dotičnih, levo na karti...

Ostatak noći, kada je dragi politički istomišljenik otišao, proveo sam sa mojim nesudjenim (maloletnim ?) prevodiocem i njenim pajtosima. Dobra je stvar što sam se setio da se podšišam tokom svog boravka u Yugi, pa mi je kosa i tako stajala naviše. Dakle, s leva na desno: barmen (i po slobodnoj proceni možda još ponešto, da ne grešim dušu), DJ (da li samo mene podseća na buldoga?) i Petra (prevodilac, zaključili ste već).

Šta još da kažem posle ovoga, a da ima smisla? Zora je svanula, vreme da se krene. Oprezno sam pružio vr' malog prsta na zrake izlazećeg Sunca. Ništa se nije desilo, ja sam još uvek bio ja!** Kako red nalaže, pomogao sam da se lokal zatvori, sačekao da se Ž. st. otvori, i uskočio u prvi voz. Čekao me je nastavak putešestvija, u vidu već ugovorenog odlaska u Salzburg. Ali, to je već druga priča...



* Vašar, po naški.

** Valjda je bilo jasno - "Od sumraka do svitanja", prvoklasni Tarantino!

Sv. Ilija na Bovanskom jezeru

Elem, da zapišem i ovo, da ne zaboravim! ;) Prvu sedmicu avgusta meseca sam proveo u Srbiji, na nekoj vrsti odmora. Otišao sam da se malo odmorim od svog studijskog boravka u Minhenu (ko želi, može da čita i turističkog putovanja, tj. odmora). Tri dana su bila rezervisana za boravak na Bovanskom jezeru, skraćeno Bovnu. Tako se zove i obližnje selo. Jezero se nalazi negde na pola puta izmedju Aleksinca i Soko Banje. Veštačko je, i nastalo je pregradjivanjem reke Moravice. Namenjeno je vodosnabdevanju. Tačnije podatke ne mogu da dam, jer nema na internetu...

Bitno je da je čisto i da u njemu može da se kupa! Voda dostiže temperaturu i do 29°C. Banjaaa!!! Nivo civilizacije i urbanizacije je vrlo problematično opisati. Asfalt se vidi dobrim dvogledom. Uglavnom ima struje, osim kad nestane. Moj mobilni je hvatao signal u području od nekih 250 cm kvadratnih. Vodovod postoji samo u sopstvenoj režiji, naša varijanta je pumpa u jezeru (nekih 60 m daleko), a za piće kod "komše" koji ima bunar i hidrofor. Kanalizacija, čemu to? "Poljaci" su zakon. I tako dalje. No, važno je da svake godine vidjamo stare i proverene komšije (uvek spremne da priteknu u pomoć, prevezu nas čamcem) i da se lepo družimo, zezamo, i naravno kupamooo...

Sa'će i ručak, ja sam samo za kratko napustio skaru

Ima raznih priča vezanih za Svetog Iliju i obavezno gadjanje munjama i gromovima. Možda je dotični Svetac imao u vidu kratkoću mog boravka, pa rešio da učini iznimak ove godine?! Tako smo posle ručka lepo mogli da odemo na pecanje. Ja se na to ne primam, ali priznajem da sam sa uživanjem posmatrao majstore. Ako se u pecanje ne razumem, barem sam do sada naučio kako izgleda riba. Prvi Pacijent to sigurno nije bio!
Medjutim, Buja, inače van Bovna poznatiji kao Lead vocal čuvenog Niškog Penthouseband-a, nije se dao omesti! Dokaz da za pravog majstora nema prepreke je na sledećoj fotki. Čovek sa ovakvim sjajem u očima nema šansi da omane kad su ribe u pitanju.
Ono što je nafascinantnije u svemu je da ovako okoreli pecaroš gaji čisto Platonsku ljubav prema ribljem svetu! Ipak, uspeo sam da ovekovečim trenutak kada je ribi bio najbliži. (Barem ovoj.) Ljubav na prvi pogled, priznaćete i sami!!!
Ne znam šta je ON jeo za večeru, ali sam zato JA ustanovio da su deverike, iako sa dosta sitnih kostiju, jako ukusne...

I za kraj, fotka glavnog razloga mog povratka u Srbiju. Strahinja, glavom i bradom. Tatin sin. ;)