Wir fahren nach Berliln!

U prevodu: "Idemo u Berlin" (gde će se igrati finale).

E, posle mučke pobede agresivnih Nemaca nad jadnim, neprijateljskom-teritorijom-hendikepiranim Argentincima, prljave igre, pristrasnog sudjenja, nekoretnog navijanja domaćih navijača, šta je moglo da se očekuje - nego SLAVLJE!!! Pošto je Berlin (još uvek) daleko, pa ne može ispred Bundestaga (njihove Skupštine), onda...

Postoji deo Minhena oko "Münchner Freiheit" ("Minhenska sloboda", naziv jedne od stanica podzemne železnice, u centru starog dela grada prepunog kafića - verovali ili ne, ima ih čak i više nego u Nišu). Već je tradicija da navijači "zatvore" glavnu ulicu u tom delu, i da potom "divljaju". Relativno civilizovano, ako se izuzme "srča do kolena". Pivo je teklo u potocima, što u grla zagrejanih navijača&navijačica, što ostalih prisutnih, a ponešto i na prisutne gradske površine. Fešta je bila sveopšta, bez obzira koliko Nemci "ne umeju da se vesele". Ceo dogadjaj su upotpunili presrećni Italijani! Nigde nisam primetio ni trunku skorog (polufinalnog) supraništva. Very, very nice!!! Mada, i sami Italijani priznaju da su "Minhenćani" tako fini zato što im je Italija blizu...

Naravno da nisam čekao završetak slavlja bez kraja, jer sam imao na umu jednu (po mene) važnu stvar.

To be continued...

"Napokon, zar već" kiša

Još jedan običan radni dan. Neobičan jedino po tome, u odnosu na prethodnih 20-ak i kusur, što je pljusnula prava "radnička kiša". I to dooobro! :( Ipak, pokisli smo samo malo. Dobro je što ni autobusi ni U-Bahn ne prokišnjavaju, da ne spominjem što su sve stanice pokrivene i što su tačni.

Tu i tamo sam stigao da demonstriram svoje Advanced poznavanje Word-a, i već imam tretman experta. Hvala mom foto-pamćenju, jer opcije na Nemačkom izgledaju vrlo iščašeno, a ni "kratice" sa tastature nisu iste.

I za kraj, da vidite kako Nemci sebe vide svojim očima...


Viertelfinale je četvrtfinale ("ftralj", ne), Halbfinale je polufinale.

Blamage

Današnji dan je bio obeležen raznim sitnim dešavanjima.

Prvo, došao je trenutak da se rastanemo od naše drage profesorke. Ne mogu da kažem da nam je izuzetno teško palo, ali će nam ipak bar malo nedostajati. Sad neće imati ko da nas tera da pravimo fotografije po fakultetu, i šta ćemo onda da radimo ako sami budemo lenji za to? Verovatno ćemo da zažalimo jednog dana, a možda i pre.

Pre konačnog rastanka smo imali jedan zanimljiv niz doživljaja. Ispostavilo se da nismo videli laboratoriju za virtuelno komisioniranje*. To je inače jedna malo veća zamračena soba sa velikim projekcionim platnom u čelu, i trakom za mršavljenje (umjetno hodanje) naspram platna. Iza platna su dva jaka projektora koji emituju sliku skladišta, svaki daje sliku u zasebnoj polarizacionoj ravni (prisetite se fizike) i namenjenu za po jedno (ljudsko) oko. Posmatrači nose specijalne naočare, sa odgovarajućim polarizacionim staklima. Krajnji efekat je zaista trodimenzionalan. Komisioner, tj. osoba koja redja virtuelnu robu po virtuelnom skladištu, takodje nosi polarizacione naočare, ali ovog puta sa "full opremom", koje imaju na sebi i šest plastičnih kuglica prečnika oko 10 mm, postavljenih na antenicama dužine par cm, i rasporedjenih po okviru naočara u svim pravcima. Te kuglice daju informaciju sistemu o položaju glave komisionera (infracrveno).

Simulacija broj 1.
Stavite te specijalne "full" naočare, popnete se na traku i hodate. Uz količinu mašte najnemaštovitijeg mrguda, okrećući glavu levo ili desno, imate utisak da se stvarno krećete kroz skladište! Pošto u ovoj fazi projekta nema rukavica sa senzorima, ne možete ništa da pipnete, uzmete, ispustite i slomite, ali je utisak stvarno realan (skoro kao i realnost sama). Što je još bolje kad tresnete u zid, ili regal, ništa ne boli!

Simulacija broj 2.
Ona bolje ide ako ste igrali DOOM**, ali sam ja bio uspešan i bez prethodno prolivenih potoka krvi. Stanete sa istim onim naočarima pred platno, u ruku uzmete palicu veličine pakovanja šumećih tableta (mislim na ono cilindrično), sa takodje više antenica. Ispred vas je opet skladište, samo što sada možete da letite kroz njega, iznad, okolo, i sve to upravljajući samo pokretima ruke. Napred-nazad su gas i kočnica, levo-desno , gore-dole, pa još rotacije... Petar Pan je umro, živeo Petar Pan!

Izuzetan doživljaj!!! (U prevodu, moraću ponovo da se igram, kad dodju profesori. :D)

Na svu sreću, vrata laboratorije su očuvala svoj realni aspekt, pa smo se uspešno vratili u stvarni svet.

Pošto je naš omiljeni Audi bio zauzet :(, dobili smo na uslugu Volkswagenov "kombe", opet diesel i opet turbo. Samo 2000 kubika i samo 102 konjića i samo 5 brzina. Odjezdili smo na aerodrom i ispratili profesorku.

Pri povratku kući smo promašili autobus, pa smo morali da sačekamo "onog pravog" (autobusi su beli). Na stanici je, bez mnogo romantike, jedna ni-na-koji-način-srpska devojčica gustirala svoj sladoled u kornetu, praveći nam zazubice. Autobusa nema, pa nemaaa... Par minuta. Kad smo konačno ušli i seli, ulazi i dotična sa sve sladoledom, a ja komentarišem Mladji: "Ova ga još žvalavi". A ženska će: "Stvarno?" Zemljo, otvori se, kad ovde svako zna srpski, kako su obrazovani ovi Nemci!!! Mora čovek da pazi gde i šta priča. Blamaža kroz koju prodje svako nov ovde, barem jednom...

Bog sve vidi (i kažnjava), istina je živa. Pobeg'o nam U-Bahn zato što sam loše prič'o. (U stvari, pogrešno smo pretpostavili vreme polaska, ali bolje zvuči onako.) Sreća je što je Bog veliki, pa prašta. Sledeći je došao za 18 minuta.

Večeras sam imao prilike da upoznam deo mladog srpskog intelektualnog krema u Münchenu. Postoji nešto što se zove "Srpska akademska mreža", i predstavlja pokušaj okupljanja i organizovanja intelektualaca sprskog porekla u neprijateljskom okruženju. Sedelil smo nas 7 u srpskom kafiću u srcu Münchena, pričali i zezali se na čistom srpskom jeziku celo veče. Kad dobijem (internet) adresu, pustiću je da vidite i sami.

Laku noć!

*Komisioniranje podrazumeva manipulaciju artiklima u skladištu.

**Najpucačkija i najkrvavija igra. Na raspolaganju imate bogat arsenal oružja (motorna testera je standardna opcija), krećete se kroz hodnike i raznosite na deliće sve što nadire sa svih strana.

Razvod

Danas je na fakultetu bilo organizovano bezecovanje. Razne propale firme (npr. BMW, SKF, itd) su se skupile, postavile svoje boksove (kao na sajmu), i prezentirale svoja minorna dostignuća. Kako ih nije sramota! Naivnim studentima je bilo ponudjeno da se informišu i zagrizu udicu, koga da izaberu da ih eksploatiše po završetku studija, uz ponižavajuće ponude tipa stipendiranja. Neinformisana studentska populacija je napravila popriličnu gužvu...

Posle napornog radnog dana, nedje oko 7, odlučih da prošetam malo po gradu. Vreme izuzetno prijatno, posle kratke popodnevne nepogodice. I, šta se čoveku dešava tokom šetnje, nego da ožedni. Grad pun, kafići još i više, nemaš gde iglu da baciš. (Sve dokoni turisti+poneki domaći.)

Uočim ja jedan astal, sede dve devojčice i dve litarske krigle piva, negde do oko pola. Društvo k'o za mene!!! :D Pridjem polako, "ušacujem" - engleski. Super. Ljubazno prihvatiše moju ponudu da im se pridružim. Reč po reč, i krene priča... Ameri(kanke). Jedna tipična, druga ne mari (zgodna). Maju se tako po svetu. Sad malo do Jevrope, sledeće godine planiraju u Južnu Ameriku. Pao je i kratak kurs preživljavanja iz nemačkog, tipa "hvala", "molim", izvinite". U "'Alo, 'Alo" se pričao mnogo bolji "nemački", gadan je taj američki naglasak! ;)

Odakle sam ja? J...m li ga i sam odakle sam. Otišao iz treće države, vratiću se u četvrtu, nosim pasoš druge, sanjam prvu... Kažem "Serbia&Montenegro". Rings a bell. Kažem, skoro smo se divorced. Nisu znale, a i što bi? Pitaju zašto. "E, duga je to priča". "Pa, 'ajde onda ukratko". Skarabudžim ja neko objašnjenje. Pitaju šta će da bude sa vladom. Kojom, saveznom, republičkom... Naći će se već mesto u svom onom kršu, mislim se ja, pa opet dam neko kol'ko-tol'ko za njih prihvatljivo objašnjenje. Sve je to lepo, ali "zašto ste nas bombardovali '99", pitam ja?

Naravno da nisam, nego eto... Ne odoleh da makar sebi ne dam nekog oduška, barem ovako. Dolar se šeta po celom svetu, a ja sam šetao po "srpskom" Kosovu. Svakom svoje...

Na današnji dan...

Sve je počelo regularno, ne obećavajući ništa posebno. I nadalje se odvijalo u okvirima uobičajenog, sve dok nismo krenuli "kući". Pošto se naša draga profesorka već poprilično osamostalila tokom weekend-a, i nije se izjasnila da smo joj potrebni na bilo koji način, Mladja i ja smo je bez brige pustili samu u grad... A mi smo skoknuli u supermarket, pazarili nešto mesa i još nešto piva, i zaputili se ka Mladjinoj teritoriji.

On inače stanuje u okruženju U-Bahn stanice "Studentenstadt" (Studentski grad, jel' te), i izmedju betonskih kockica različitih oblika i dimenzija (u kojima inače stanuju studenti) postoji nešto kao zelena površina, vrlo pogodna za roštiljanje. Što na um, to na drum, tj. na roštilj. Ponovo primenjujući već oprobane "tečne Hepo-kockice" za tili čas smo pripremili vatricu i bacili meso i kobaje. Našla se i glavica crnog luka, naravno. Klopa je taman stigla na vreme za početak utakmice Švica-Ukrajina, a pozicija koju smo na vreme zaposeli nam je omogućavala da neometano pratimo prenos iste (broadcasted na tri velika ekrana u nečemu što je kao kafić za stanovnike okolnih zgrada).

Da nije bilo roštilja i društva (priključio nam se još jedan "naš" student), utakmica bi prošla nezapaženo sa naše strane. Ovako, ostaće bar spomenuta...

Bljuvak

E, ako ste mislili da samo u Niš ima buvljak, pogrešno!!!

Danas sam posetio jedan buvljak na nemački način. Posetioci nisu isti (osim mene), ali je zato roba skoro ista. Gomila krša čiji bi vlasnici rado postali bivši, uz skromnu nadoknadu. Sa tom razlikom što dosta stvari nije potpuno neupotrebljivo. I, tu i tamo može da se nadje po neka buva, ko baš zapne.

Naravno da ima još poneka razlika. Na primer, ograda od buvljaka ima drugačiju mustru. Pa onda, čovek može mnogo lakše da nadje ono što traži, jer su se Nemci setili da izvrše kategorizaciju. Tačno se zna gde se koja vrsta robe prodaje, još malo pa kao robna kuća pod vedrim nebom, ima čak i tepiha. Što je još lepše, u ulaznom delu je nešto kao Biergarten (pogadjate, bašta+tende+klupe+stolovi+kobasice+pivo). Čak je bilo mesta i za lokalne domaćice, sa voćnim kolačima i Eis-kaffe.

Naravno da nema tzv. "rashodovanih" delova alatnih mašina kao kod nas, jer ovde fabrike ipak rade, a i delovi se teže "iznose".

Moj interes je bio bicikl, ali izgleda da sam kasno stigao... Od pet preostalih, po ceni od 5 evra (po komadu, ne ukupno), jedna biciklica je privukla moju pažnju. Još samo da je imala i sedište, već bih se vozio umesto da vam obezbedjujem štivo za čitanje.

Izgleda da ću iduće subote morati da navijem sat!

Naravno da je večeras bila ludnica po gradu, jer su Vikinzi izgubili od zna-se-već-koga. Što se tiče automobila koji su pravili buku svojim sirenama i promaju crno-crveno-žutim zastavama, odnos pijani:trezni je najčešće bio 3:1 (barem se nadam daje tako). A van toga zamislite sami...

Retro info

Pošto sam tek juče dobio (u stvari, uzeo) fotke sa otvaranja Prvenstva, "spustite se skroz dole" na dno strane, na početak bloga, jer je izveštaju tamo mesto. Tumačenje: nije slika ako nije iz "Foto-lika", sporo se to ovde razvija (a neki su i spori da uzmu...)

2:3

Bez komentara na naslov! Svi već znamo sve, jedina mi je uteha da sledeći put valjda nećemo biti u prilici da se blamiramo. Dokle više... Razmišljao sam se čak i da odem, verovatno nikad više neću biti u prilici da za samo 60-ak evra gledam utakmicu na Svetskom prvenstvu. Ali, neka to bude moja kazna "našima", zaista nisu zaslužili da ih moje oči gledaju, a ni ja nisam zaslužio da me ponovo bude sramota... Dosta je što me je ujutru u kujni sačekao "moj" Kinez uz povike "Srbija!". :D

Inače, ovih par dana od početka nedelje je prošlo baby-siterski. I Mladja i ja smo, što zajedno, što pojedinačno, vodili brigu o našoj profesorici. Počeo sam pobliže da poznajem izloge, te "Karstadt", "Kaufhof", "C&A" *, itd.

Ono što sam ispustio u prethodnom raportu, video sam se sa Djoletom u nedelju uveče. Sedeo sam u društvu Bode Ninkovića (glumca) i Luisa (pevača). Ekipa je malo tezgarila po liebe Deutschland za liebsten Gastarbajters...

* To su sve robne kuće...

P.S. Moje devojčice su stigle na odredište. :)

Srbija do Tokija

Danas su Mia i Chiharu otputovale za Japan, što kopnom, što vazduhom. Kopneni deo puta do Sofije je prošao bez problema. Izgleda da je onaj nadrndani lik na našoj granici što voli da vrti crveni telefon čim vidi Chiharu radio u II smeni.

Verovali ili ne, Beogradski aerodrom ima "Mamy&baby's Room". E, zato Moskovski nema!!! Bar ima mobilnu mrežu, i hvala bivšem vlasniku 063-jke što se ista čuje čak i tamo.

Nadam se samo da je za nastavak puta vazduhom Aeorflot imao bar priblizni komfor kao Renault 21...

Krvava je ova nedelja

Ne doslovce, bez brige!!! :D Priča ide ovako: u 10-dnevnu posetu Institutu juče je stigla profesorka sa Ekonomskog fakulteta iz Niša. Direktor Instituta je delegirao mog mladjeg kolegu da je sačeka, a ja sam iz humanističkih pobuda odlučio da mu se pridržim. Čovek mi se našao svih ovih dana, nisam mogao tek tako da ga pustim samog?! Dodatni motiv (iako ne glavni, kao što bi zlonamernici mogli da pomisle, znajući me) je bio to što smo na raspolaganje dobili institutski auto - Audi A4 Turbo Diesel, od 3000 ccm i 205 KS!!! ;) Tu krvarenje još nije počelo, ali nam je potekla vodica na usta...

Mladja (dotični mladjani kolega) je lepo skinuo potrebne rute sa neta i odštampao ih, i odradio ostale potrebne formalnosti. Tako smo, uz malo pešačenja (jer nedeljom bus od U-Bahna do Instituta ne saobraća, oko 5 km) negde oko 4 popodne uzeli ključeve, tj. budžu od ključa... Otključavanje nije bio problem, kao ni startovanje motora i klime. Problem je nastao kad je Mladja hteo da pomeri sedište unazad! Sedišta imaju jedno 5 elektromotora svako, koji se pogone sa tri dugmeta sa strane. Uspeli smo da postignemo sve moguće oblike sedišta, ali ne i odgovarajući položaj napred-nazad!!! Ni makac. Slika: dva mašinska inžinjera iz Srbije vešto barataju dugmićima koji su projektovani da njima rukuje obična nemačka domaćica... Krajnji zaključak: negde grešimo, ali je verovatno za to kriv ministar (školski sistem nam ima poneku rupu, izgleda). Prolismo dosta znoja, bez obzira na klimu, ali uzalud. Čak smo virili i ispod sedišta, ali tamo smo našli samo fioke, od bezobraznih Gremlina ni traga.

Ipak, podjosmo nekako. Sledeća prepreka, rampa, malo se opirala dok nismo našli prorez za karticu. GPS smo uključili, ali nismo uspeli da provalimo kako da unesemo "destinaciju", pa smo ga zaj..ali. Izadjosmo na ulicu, i Mladja polako nagazi papučicu za gas. Sad ide naslov, I deo... KRVAVO! Pišonjo i Žugo, gde ste, braćooo!!! Do 2000 obrtaja auto lepi u sedište, a onda se uključuje i turbina... Svaka čast, braćo Nemački inžinjeri! Zaboravili ste samo krila. (Verovatno u Next Edition.)

Elem, sačekasmo profesorku, provozasmo je malo (kolima, mislim), svratismo na piće u simpatičan Grčki restorančić, i otpratismo je do hotela... E, SAD MALO JA! Sedoh za volan. Pošto sam u medjuvremenu otkrio kako se sedišta voze napred-nazad, reko' da vidim kako se vozi taki' auto. To što su mi oni "naši" pečatirali dozvolu na 5 meseci i nije bila neka prepreka. Problem bi bio da naidjemo na policajca koji je "naše gore list", ali ovde je policaj kulturan, zaustavlja te samo kad napraviš neko s., a ne kad im zafali kinta. Doduše, da su imali radar..! II deo: DO (KR)JAJA!!! Nasvirao sam ga na 140 na putu sa ograničenjem od 60 dok si rek'o pi (za "ksla" nije bilo vremena). Iš'o bi on još, tek sam prebacio u četvrtu (ima 6 brzina, naravno), ali je neki prokleti urbanista stavio raskrsnicu gde ne treba...

Nemcima, ako ovako nastave (a verujem da hoće), uopšte ne treba Luftwaffe&Panzerkampfwagen. Perverzija je pomisliti kako ide Audi A6, ne daj Bože A8, a BMW ili Porsche je greh i napisati... Oprosti, Bože! :D

Srpska posla

Nije da mi se posebno išlo na najavljenu žurku, ali pošto sam obećao, spremio sam se i otišao... Usput još zamišljam, Saturday Night Fever (ko se još seća filma i Bee Gees-a)! Čak sam malo i okasnio, jedno pola sata, kako doliči. Ono što sam zatekao na licu mesta prevazišlo je sva moja očekivanja.

Prvo što sam pomislio, obzirom na očekivanu gužvu, jeste da sam ili sanjao, ili promašio vreme, ili mesto (razbijenu četvrtu dimenziju ovog puta nisam uzeo u razmatranje). Dedukcijom sam ubrzo eliminisao sve sumnjive elemente, i usudio se da udjem u lokal pod nazivom "Florian". (Italijanski zvuči, zar ne? E, pa i jeste.) Brz pogled levo-desno, i dve strelice, jedna pored druge, pokazujući nadole (podrum), privukle su mi pažnju: "Toilette" i "Cafe Coccodrillo".Tu smo, dakle! Samo, zašto je tišina?! Možda pauza? Ili nemački savršena zvučna izolacija? Oprezno se spustim spiralnim stepeništem, i zateknem sledeći prizor:



To što vi sad gledate, isto sam i ja video: P R A Z N O ! ! !

Matematika je prilično jasna: najava ludom radovanje, otkazivanje nije civilizacijski čin, drugim rečima, žurke nije ni bilo!!!

Nema dalje.

P.S. Koncepcija enterijera je "2 in 1", ko hoće da baci pogled: Florian&Coccodrillo.

Dan posle

Ovaj dan posle znate-već-čega izgleda mnogo bolje nego na filmu, moram da priznam. Jedino mi je nacionalni ponos malo izgoreo "na uši" dok su mi moji docimeri, Kinez i Turčin, izjavljivali saučešće... Kinez (Đu-Đao) je izgleda navijao za nas, i kaže da nije fora što Argentinci nisu stali posle trećeg gola. Ljubazno od njega što saseća. :) Turčin (Murat (!)) je tek danas čuo rezultat, i kaže da oni svoje fudbalere u takvim situacijama zovu "million dollar donkeys", (magarci od milion dolara), što se dobro uklapa...

Tako se moj život danas nastavio normalnim tokom, u smislu čišćenja sobe i pranja veša, te shopinga ne bi li se preživeo weekend. Ko zna, a ko ne zna, ovde ne postoje dragstori kao kod nas, koji rade i nedeljom. Ko ne nabavi hranu na vreme, nedeljom drži strogu dijetu! :D

Pošto se ovde ozbiljno radi tokom nedelje, petak i subota veče su jedini termini kada može "normalno" da se izadje u grad. Obzirom da "naših" ovde ima podosta, ima i dosta mesta na kojima se okupljamo. Ja tek upoznajem lokacije, a koga interesuje kako ta priča izgleda, preporučujem sledeća dva linka: www.agenti.de i www.spijuni.de. Za večeras se planira neki izlazak, a izveštaj sledi...

Para vrti kad Sunce ne može

E, pa, ovi Schwabe ga stvarno preteraše!!! Pošto ni najmanje ne sumnjam u izvor informacija, onda 40e6 (40 milijuuuna!) evra za srebrno-oksidne rakete (za razbijanje oblaka) zvuči kao razumno objašnjenje za ovako dug period izuzetno sunčanog vremena. Ne znam koliko komada im je još ostalo, ali Sunce sija li, sija! :D

Ipak, malo se pomračilo od danas popodne... Da li je 0:6 doprinelo tome, ne znam pouzdano. Znam samo da je na Olympiazentrum ("staro" olimpijsko selo, koje i dalje fascinira arhitekturom), ispred ogromantnog displeja (64 kvm), bilo dosta "naših". I svi smo zdušno navijali za reprezentaciju sada već i zvanično nepostojeće države. Doduše, pošto niko ne voli da gubi, rešenje se lako našlo: posle provog poluvremena počeli smo da navijamo za jačeg, tako da smo na kraju ipak pobedili "onu šaku jada"... I pokunjeno se razišli. Jedino što bi moglo malo da nam osvetla obraz bi bilo da Argentina postane prvak, pa da onda bude očigledno da ipak nismo mogli da pobedimo šampiona... U ostalom, opet držimo rekord: niko nije primio toliko golova!!! :D

Za utehu smo uveče otišli kod teta-Vide, koja inače u Schwabingu (stari deo Münchena) drži nešto kao kafanu u kojoj se okuplja nekakva naša elita. Elita za elitu, ali je petkom prvi tanjir pasulja džabe! Pa, kad je džabe, pa još domaći... I, gle čuda, pasulj je bio retko odličan (ili u mom slučaju nije dovoljno zagrabila kašikom). Vredi ponoviti, svakako. Negde pred kraj klope počela je i kiša... Na svu sreću, nije preterivala, tako da je moglo još malo da se proskita ne bi li gasovita faza pasulja lakše izvetrela. ;)

Pred nastupajući praznik

Prvo jedna ispravka: mrak ovde stvarno pada u pola DESET, ne u pola devet. :D

Današnji dan je uglavnom prošao regularno, ako se izuzme skoro nacistički vrelo-'ladno tuširanje oko postupka za moju saglasnost da Mia putuje van zemlje... (Chiharu i Mia putuju u Japan za neki dan). Elem, zakon je jedinstven, ali ima mnogo jako pametnih službenika, koji čitaju i više nego što piše izmedju redova. Ako pitaš na n mesta, dobiješ bar n+1 odgovor. A n+m je obično najtačniji... Tako me je preobilje informacija dovelo do zaključka da će možda biti neophodno da sednem na bus i skoknem do Niša, ne bih li razrešio Gordijev čvor i poštedeo svoju Dragu još jedne frustracije usled kontakta sa "Serbian administration", te sledstvenog troška oko ponovne kupovine karata... (Dobro, de, "malo" sam preterao! :D)

Sreća što je i ovog puta upalilo "mnogo buke ni oko čega", jer je (na kraju) "glavni čika za te stvari" rekao da je saglasnost izlišna... Sada nam samo ostaje da se nadamo da će nadležni čika na granici datog jutra da ustane na pravu nogu. Verovatnoća je (teorijski) fifti-fifti (bez eventualnog "Merverštojera" od 10+ evra).

Sutra je ovde praznik! (Opet?! Bio je i 5. maja). Ovi Nemci izgleda ništa ne rade, samo praznuju!!! Lenštine jedne... Da im nije Turaka i nas, sve bi stalo (i ništa od njih ne bi ni ostalo - kao što i neće, na kraju! :D)

Lepo vreme

Kako sam već napomenuo, vreme je ovih dana izuzetno lepo. Prosto mami u skitnju, a radno vreme do šest je na kontra-tasu... Stvar popravlja to što mrak stvarno pada tek oko pola devet! :D

Po ovakvoj "žegi", bar za pojmove ovde (zvanično je danas po Yahoo! Weather bilo 26 Celzijusa) ne popiti "pivce" negde u gradu bio bi neoprostiv propust. Pa, kad se mora... ;) Kad smo već kod piva, Minhen je stvarno prestonica!!! Prosto mi dodje da predjem na mleko, jer "živ nisam" šta ću da radim kad budem morao ponovo da se "prešaltam" na "naša" piva. :((

Long Live Weissbier!!! (weizenbier) Šta da vi rečem, navukao sam se, ne tako polako, ali zato vrlo brzo i sigurno! Druga strana medalje je to što mi nedostaje društvo (isto će se već prepoznati), ali, kao što svi već znamo, ništa nije savršeno...

Grad je zaista pun svih boja i nacija, svet u malom! Milina jedna za videti i čuti. Skoro da počinjem da simpatišem nogomet... ;)

Prvih desetak dana

Eto i mene ovde, u gradu sa najboljim pivom (mada je na Hiću loše dejstvovalo), mnogo Srba i još više Turaka, da ne spominjemo sve ostale boje i nijanse. Ima čak i Nemaca, a da se ne bi osećali ugroženo, svi ostali se trude da govore Nemački. Doduše, u svojoj, update-ovanoj verziji. BMW-i na sve strane, a i ostali loši automobili. Tu i tamo vidim poneki čak i pomalo prljav, ili ne daj Bože stariji od 10-ak godina...

Vreme brzo leti, kao što svi to dobro znaju. Pošto je ovde (napokon) stiglo pravo leto, tim pre je ovih desetak dana proteklo brzo. Svakog dana sretnem neko novo high-tech čudo, pa me ne bi iznenadilo da im je i Kamenko Katić "drive by wire". Nit' mora da turi noge u lavor, nit' mora da gleda u nebo, a već zna kakvo će vreme da bude (lepo za WM*, nego kako)...
Dakle, moje učešće na pentatlonu, sa sve Germanjskim birokratskim preponama, uspešno se bliži kraju, ali nije potpuno okončano. Nije što je staza laka, nego ja imam lagan korak, a umem i da čitam latinicu! Elem, u prvoj etapi sam potpisao ugovor o najmu stana u Studentskom domu, sa tom papiruškom sam otišao u Kreisverwaltungsreferat (na srpskom: policaj) da se prijavim, a onda sam sa novom papiruškom ušao u treću etapu, u Deutsche Bank - da otvorim račun. Četvrta etape je laganica, treba samo Studentenwerku (Odseku za studentski standard) da vratim informaciju o broju računa sa koga da skidaju pare svakog prvog... Sada čekam da mi stigne "prava" kartica (od plastike), i da mi legnu pare na račun (od evrići), pa onda... Onda već mogu da se za....vam i lakše dišem, čak i bez Bronhi bombona.
Kao što već (verovatno) znate, Svetsko prvenstvo je počelo baš ovde. Nit' čoveka koga manje zanima fudbal, nit' on bliže epicentru zbivanja! Šta da radim, kad ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži. ;) Minhen je umiven i "opravljen" za veliki dogadjaj, kako to Nemci umeju. I tako se na ulici malo-malo čuju svetski jezici, ponajpre srpski, a tek sad... Minhenćani su sad u manjini, ali su sami to tražili.
Eto, tol'ko za prvo javljanje. Biće i slika, samo da stignu retroaktivni novci...

*WM je skraćeno od Welt Meisterschaft, Svetsko prvenstvo. Engleski termin World Cup se ovom prigodom ne koristi u skraćenoj formi... :)

Grillenparty zur Weltmeisterschaftseröffnung (Roštiljijada povodom otvaranja SP)

Pošto ovaj deo priče nikako ne bi mogao da bude ispričan bez fotki, nisam ga do sada ni spominjao. A ide ovako: još u ponedeljak (05. juna) stigne (svima) na mail obaveštenje da je u toku organizacija multimedijalnog dogadjaja praćenja Svečanog otvaranja Svetskog prvenstva uz jedénje i pijénje (pročitati sa pravilnim naglaskom!!!) Upad 10 evrića. Što da se izdvajamo, zar ne? Pa da nas gledaju kao crne ovce. (Bolje je bez crnila, mislim se ja.)

Nekad je bilo, kad igra nacionalna reprezentacija, ne ide se u školu. Nemački model kaže da se radi malo kraće. Oko četiri smo otišli u laboratoriju, gde je već bilo postavljeno platno i projektor, kao i prateći pribor u vidu stolova i klupa. Ispred je već bio namotiran roštilj, dosta pravoslavan (samo na točkovima). Tu me je ogrejalo Sunce, ne zato što je to bilo napolju (dobre one rakete!), nego zato što sam se osetio "u elementu". Malo me je zbunilo što sam umesto sekirčeta i drva zatekao samo flašu providne tečnosti, sa "dečjim" zatvaračem (mora da se pritisne, pa tek onda okrene). Skontao sam da su to tečne "Hepo-kockice", i opustila me je činjenica da je ćumur bio od pravog drveta.
Pa, Mladja i ja se bacismo na posao. Poredjasmo ćumur, polismo ga, potpalismo... Čime ćemo da raspaljujemo?! Tek, eto ga tip, razvlači pištolj i crevo. Aha, kompresor, je.. te! High-tech, nema šta, spasićemo se mahanja i prolivanja znoja tom prilikom. Radost je kratko trajala, jer je kompresorska stanica centralna, a dasa koji tamo radi je na kraju svog radnog vremena nemački uredno isključio kompresor. A vatrica taman počinje da daje znake života! (Onaj kokos-ćumur teško prima vatru, nemojte da ga kupujete. ;) ) Objasnim ja šta mi treba, sidjemo u podrum laboratorije, nadjem parče "pleha" odgovarajućih dimenzija, nadjem i turpiju (oštru, ne, tj. da), osunetim malo ivice da ne oštetim kožu šaka svojih, i uključim manuelni kompresor...
Šta da vam kažem, sve ima u ovoj našoj Nemačkoj, uključujući i mesište, samo fali Vegeta! Osim onih pe-šesnaest vrsta kobasica (koje su stvarno bile OK), sve ostalo meso je bilo potopljeno u paradajz (mada se ne bi reklo na ukus). No, šta je, tu je. Kad se ćumur konačno razgoreo, 'ajde da bacimo nešto na skaru. Ali, ne lezi vraže! Prilazi tip i stavlja alu-foliju preko rešetke. Lakše se pere, kaže. Ali, ne jede se sladje kad nema dima! :( Nego, 'ajdeee...

Bilo je dovoljno za sve, i na kraju dobismo komplimente za kulinarska dostignuća. Da je bila i Vegeta, pa još bez alu-folije, videli biste vi, rekosmo mi (na čistom Srpskom)...

I za kraj, iako sam protestvovao rečima "joj, dečki, da me vidi mama", primer zašto smi mi tako uspešni gastarbajeri ovde. Mimikrija radi, brate!!! :D (zoom na moj levi obraz)