PRAVI viteški turnir!

Oko ovog plakata sam obilazio oblizujući se, kao maca oko slanine, skoro mesec dana... "Kaltenberški viteški turnir"! I napokon večeras odoh... Bez obzira na svu dostupnost informacija, stigao sam kasnije nego što sam planirao. Petak je ipak radni dan, čak i u Germaniji. Dešavanja počinju već popodne, a glavni dogadjaj je počinjao u 8 ha. Ha-ha, stigao sam 10-ak minuta pre 8! Tako sam se, nošen masom, odmah zaputio pravo do arene. Ljubazni "domaćini", u prikladnoj garderobi, dostajanstveno su se šetkali unaokolo. Sve je bilo spremno za veliki dogadjaj: arena, tribine, loža, redari, spasioci, hitna pomoć, vatrogasci... I publika, naravno. Čak je i vazduh mirisao na neka davna vremena (kako li sam prepoznao mirise?!).
Nemojte ovo da shvatite kao "kvarenje priče". Slične predstave se dogadjaju svuda, i uvek imaju komercijalni karakter. Senzacionalizam se ne može izbeći, jer ljudi uvek žele da vide nešto izuzetno. Tako je bilo i ovde, oko jednostavne priče o iskonskoj borbi dobra i zla generisan je ceo show. A imalo je šta da se vidi!
Kako se iz najave moglo zaključiti, u pitanju je bitka za Sveti Gral. Dakle, Crni Gospodar je na silu došao u posed istog, pokokavši nedužne kaludjere iz pratnje. Verujući u moć Grala, sebe automatski smatra novim sveopštim Gospodarem. Deo publike mu daje podršku! Za svaki slučaj.
Sa druge strane, Beli Vitez, grof-ili-šta-već od Kaltenberga organizuje viteško nadmetanje. (Imali smo priliku da uživamo u raznoraznim viteškim, jahačkim, akrobatskim i ostalim veštinama!) Zaslušni takmičari koji su prošli testiranje bivaju promovisani u vitezove (pljoštmično tapšanje mačem po oba ramena, itd.) Družina odvažnih krekeće u osvajanje mračnog bastiona. Opsada ide kilavo. Ovan nema dovoljno tvrdu glavu, strele fijuču na sve strane... Beli Vitez predlaže Crnom Gospodaru da konačna odluka padne na viteškom turniru. "Crni", slepo verujući u prednost koju mu daje Sveti Gral, olako pristaje. Četiri juriša koplje na koplje, i četiri dobra momka se valjaju po prašini...
A onda se pojavljuje spasilac, a la Lanselot. On sam smlati sva četiri crna viteza, a potom bije neravnopravnu bitku sa Crnim Gospodarom (jer se ovaj služi prljavim sredstvima.) Završna scena se odigrava na kuli iznad centralne kapije, i Crni Gospodar meri visinu kule dok smrtno ranjen pada sa nje... Dobro je opet pobedilo! Ovacije u publici. (Uključujući i deo pristalica "Crnog" koji su zaključili da im je procena bila pogrešna. Golubi preletači!)
Naravno da na kraju sledi "happy end". Kao i u svakoj bajci...

Ako izuzmemo "streaming" prodavnice suvenira, poprilličan broj onoga što se kod nas zove kafanama, itd., primetan je trud da se svemu pridoda jaka doza autentičnosti. Teško je ne nasesti...

Šoferska je tuga pregolema

Zašto šoferi tol'ko pate, kad nikad nisu kod kuće (pa manje vidjaju svoje "životne saputnice"?) Za dogadjaj dana simuliranje je, ipak, mnogo bolji izraz nego foliranje. Mada, ima i ponešto od foliranja, ali na vrlo sofisticiran način.

Dakle, danas sam imao izuzetno zadovoljstvo da na ovdašnjoj Katedri za motorna vozila, u pratnji mog izuzetno ljubaznog domaćina, uživam u high-tech simulatoru vožnje "šlepera". Da su Čkalja i Paja* imali ovako nešto, ko zna gde bi im bio kraj! Simulator sam, inače, video u pratnji mojih "musketara" još u petak, ali nismo mogli sami da probamo, jer je baš tada u toku bilo testiranje. Pod krajnjom ljubaznošću podrazumevam to što mi je Jürgen (vodja projekta) sam ponudio da ponovo dodjem u terminu kada je simulator slobodan...

"Zapljuskuju" se ovi "naši" Švabe svim i svačim! Umesto da lepo uzmu sve što već imaju, i kamione, i vozače, i mernu opremu, i sve to puste na drum, oni spljiskali pare u napravu koja treba da posluži za ispitivanje efikasnosti sistema za asistenciju u vožnji. Sistem treba da smanji broj "klasičnih" grešaka koje nastaju kao posledica zamora materijala (tj. vozača, u ovom slučaju), te da ispita prijemčivost samog sistema u odnosu na strukturu ljudi koje voze ovakva vozila. Sistem ume da drži propisanu brzinu i odstojanje u odnosu na vozilo ispred, pri čemu vozač uvek može da odluči da je ipak bolje da "omanda" (i pregazi) tipa ispred sebe, samo ako ga iznervira. Na vozaču je da donese konačnu odluku (za sada).

Projekat je naručio MAN, čuveni nemački proizvodjač kamiona. Vrlo važna firma, koja je udahnula dušu simulatoru, je Krauss Mafei Wegmann (njihovo mezimče je tenk "Leopard", ponosni naslednik čuvenog "Tigra"). Ovde se ništa ne radi iz puke ljubavi prema nauci, sve ima svoju čvrstu podlogu...

Sam simulator izgleda otprilike ovako: veliki, plavo-beli lučni prostor sa teget zavesama na ravnoj strani. (Za sve koji su ikada imali kontakta sa Mašinskim fakultetom, "šlag na tortu" je činjenica da su većinu "stvari" projektovali sami studenti, te da su asistenti učestvovali u "šrafljenju" istih!!!) Zavese od znatiželjne publike sakrivaju kabinu ispitivanog kamiona, koja je kao "čardak ni na nebu, ni na zemlji". Kabina je inače "original", samo montirana na 6 teleskopskih podizača. Trebaju vam prave merdevine da se "ukačite"! (Od kabine ide gomila rebrastih creva, kao u "Matrix"-u. "Creva" ne služe da iz zamorčeta-vozača isisaju sve životne sokove!) Ispred kabine je razapeto polukružno platno na koje 5 projektora projektuje sliku pejzaža kroz koji se vozi. Levi retrovizor ima dva display-a, desni jedan. Za svaku od komponenti je zadužen po jedan računar (samo za sliku, sve u svemu za vizuelnu iluziju računara, brojem i slovima, OSAM). Pošto tehničkih detalja o samom simulatoru nikad dosta, ostatak je u pomenutom linku.

Kakav je osećaj? MORSKI!!! Nisam imao pojma da je bolje biti "kapetan bele ladje", nego vozač "drumske krstarice". Ja sam se kleo da je Spaček najmekši auto ikada napravljen, ali i od najmekše ima 4. stepen komparacije ("meko u p.... materinu")... Ona konzerva nakačena na kamionsku karoseriju (kabina, jel') ne da se ljulja, nego nemate pojma!!! Pošto u testiranjima učestvuju pravi vozači, i oni dobrim delom kažu da je osećaj "pravi", treba im verovati na reč.

Elem, nikada da sada nisam vozio šleper od 16.5 m dužine!!! Sada otprilike znam koji je osećaj. Na 60 kmnah adrenalin polako počinje da se luči, već na 80 sam se osećao kao hadžija (kome niko ništa ne može), a na 120 samo pokušavam da zamislim...

Scenarija za testiranje ima mnogo, video sam samo neke od njih:

1. Vožnja "u špicu" na auto-putu, "mic po mic". "Kopilot" fenomenalno šljaka, prosto gubite osećaj ko vozi!
   
2. "Pastoralna" vožnja po provincijskom putu (prvog reda, doduše, à la naš ex-"Bratstvo-jedinstvo").
   
3. Vožnja po gradu, klima ne pomaže - početnik kao ja se preznojio nebrojeno puta. Itd...

Što je "najbolje", stalno se dešava nešto što ne očekujete od inače tako predvidljivih Nemaca!!! "Asistent" za držanje odstojanja radi perfektno, i kada je najlepše i prepustite se užitku, ukapirate da je "frajer" otišao na "piš-pauzu"! Samo zato što sam vrlo miran i staložen vozač, pa ponekad umem (zbog grešaka drugih, ruku na srce) da nagazim i pedalu kočnice, nisam zveknuo školski autobus ispred sebe. (Doduše, posle sam imao neopisivo zadovoljstvo da glatko penetriram u isti sve do vozača, a da me niko posle toga ne pošalje na robiju!!! :D)

Kada sam ušao u grad, iznenada mi istrča jedan Audi 80, i sa leve trake me tako iseče, da nit' sam mogao da ukočim, nit' da ga eskiviram, a kamo li da nešto učinim kombinacijom oba manevra. Za očekivati je bilo da prospem neki "pozdrav" iz bogatog vozačkog repertoara, ali sam ipak, poštujući jezik komunikacije, samo uzviknuo kratko: "Jerk!"** Sa zadrškom sam ukapirao da je taj auto u stvari "vozio" moj domaćin... Tako sam, bez daljeg trošenja dragocenih reči, došao do odgovora na pitanje "šta će im onaj "volančić" tamo pored tastature?!" Ja sve mislio da se na pauzi tu igraju "video igrice" (što se, po Jürgenovom priznanju, ponekada i dešavalo... :D)

Sve u svemu, igračka, ali krajnje ozbiljna!!! Nije nemoguće da sam u pojednim trenucima izgledao kao mladi majmun u obilasku NASE. On se ne bi nasekirao, a ja sam baš uživao!!!

Za ende, pogled iz mog ugla: od "ovih ovde" ponekad možda može ponešto i da se nauči (još samo kada bi bilo više plodnog tla da se primi, a ne da uvene odmah). A toliko bih voleo da subjektivno može na prost način da se pretoči u objektivno, te da svima postane jasno ono što Srbima nikada jasno biti neće...


* TV serija "Kamiondžije" - ko se seća, ne treba da mu bude neprijatno što ga pamćenje (još uvek) služi.

** Izvod iz rečnika kaže:

• a : an annoyingly stupid or foolish person - neko ko vam svojom glupošću neverovatno ide na živce
  
• b : an unlikable person; especially : one who is cruel, rude, or small-minded - neko ko vam se nikako ne dopada: posebno, neko ko je krajnje "surov", "sirov", ili još bolje, ograničen.
  

Ova nedelja (kao dan u istoj)

Hm... Odakle da počnem?

1. Stounsi su danas bili u Minhenu, a ja nisam bio tamo... I više nego dovoljno!

2. Dogadjanja u gradu (Streetlife Festival), koja zamalo da me spreče da ispratim "drei Professoren"... Jedna od "glavnijih" ulica, Ludwigstraße, koja se nastavlja pod pseudonimom Leopoldstraße, pa sve do Münchener Freiheit-a, je bila zatvorena za "normalan" saobraćaj. Fešta na sve straneee, a ja ne mogu kolima do hotela!!!


Da li da redjam dalje? Dogadjanja u ovom gradu nemaju kraja, i nemam reči da opišem koliko me to ispunjava. To što ne mogu da stignem na sve, (mislim da) nije za zameriti. Kada se nešto STVARNO dogadja na sve strane, STVARNO ne može da se postigne. A kada se nešto "kao mnogo" dogadja, a u stvari je samo u "našim" glavama, onda je to mnogo više od samoobmane da se nešto zaista i dešava. "Mislite o tome!"* Ko razume, shvatiće.


1. Možda je moglo, da karta iza bine nije bila 80-ak evra, pa sve do boljih mesta po ceni od 180... Verovatno ću uskoro da žalim što makar nisam gledao senku Jagger-ove guze, ko zna da li ću ikada u svom životu biti u prilici da uživo vidim Rollingstones... (Već sada znam da je odgovor 99.9% "ne".) Neke stvari nemaju cenu, a mi sami smo ti koji "nas sputavaju". :(

2. Pošto, kao i svaki "normalan" Srbin, nisam unapred proverio da li se nešto ometajuće dogadja, našao sam se u skoro pat-poziciji. Naišavši na nepredvidjenu prepreku, skrenuo sam desno, računajući na GPS... ali, ni siroti GPS ne zna baš sve!!! Vrteo sam se malo naokolo, i prišavši dovoljno blizu hotelu, ponovo posegnuo za spasonosnim "Mobtel - budite u vezi" uredjajem... Srećom, moji profesori su imali plan grada (i naočare) pri sebi, i budući da smo svi bili prisebni u kriznoj situaciji, do rešenja smo došli mirnim putem. Sreli smo se sa neočekivanom lakoćom!

Bio sam dovoljno pametan da memorišem adresu lokacije na kojo sam ostavio auto, tako da nismo morali da zovemo taksi (a i zašto bi?!) Prepakivanje** da se Vlasi, tj carinici, ne dosete je završeno u roku od par minuta. Krenusmo. Napokon, zar već.*** Razgovor u auto je bio vrlo živ, pa u ključnom trenutku (opet Murphy!) nisam čuo "Helgu" (glas sa GPS-a). Tako smo neplanirano obišli još jedan deo grada koji inače nikada ne bismo videli.

Napokon, Autobahn (auto-put)! Čim smo izašli iz zone ograničenja, dozvolih sirotom Audiju da malo dodje do daha. Nisam prešao 200 km/h, iako mislim da bi išao najmanje 230, samo da sam ga pustiooo... Stigli smo na aerodrom na vreme. I dok smo se "po pravoslavno" ljubili po tri puta, kolona automobila koja je čekala da se uparkira je naš srdačan gest pozdravila sa simpatijama, složnim trubljenjem.

Vratio sam auto "u celini i celosti" na Institut. Usput sam iskoristio priliku da malo poprisredim bajk. Mnogo muke mi je nanela nemačka urednost, nigde nije bilo zaostalih delova da pronadjem šta mi treba, pa sam iz fijočica morao da uzmem nove?!

Nakon završenog servisa, zajahao sam svoju čeličnu ljubimicu na dva točka i snagom od 1 HP se "spustio" do grada. Zar da fešta prodje bez prisustva moje malenkosti?! Šarenilo na sve strane, zato samo par fotki... Ostatak znate gde možete da nadjete! ;)

* Valjda se sećate reklame.
** Zašto se to radi u poslednji čas, ostaće misterija...
*** Pozdrav Pejčiću!

Bljuvak 3

Ove subote sam ponovo, kao što domaćinski red nalaže, obišao Flohmarkt (i u doslovnom prevodu buvljak). Nisam imao nikakvu odredjenu nameru u smislu kupovine. Ideja mi je bila da skupim nesto dokumentarnog materijala, a ako naletim na nešto interesantno, Bože moj! :)

Buvljak je buvljak, alil ipak na nemački način. Ja bih izvršio podelu na "Evropski" i "Azijski" deo. (Zapazite bulu pod suncobranom.) Jasno je gde se "naši" izlagači svrstavaju.
Tako izgleda "Azijski" deo, a sledi i prikaz "Evropskog"... Ne znam šta "Azija" radi kad pada kiša?!
Podsećanje, više slika ćete naći u sekciji Galerija slika bez mnogo teksta (na levoj strani glavne strane). Samo za one sa retko boljim internetom... :(

Iz prethodne dve fotografije se moglo videti da sam tokom akcije možda bio i u životnoj opasnosti! Niko me nije slikao zato što sam jurio jednu bulu!!! (Pardon, obrnuto, jurio zato što sam slikao...) Izgleda da nije bilo,a vredn-o,a truda! ;) Ili se i ovdašnjim Turcima ponekad primi malo civilizacijskih tekovina (mada je opšti utisak u tom smislu poražavajući). Teenager-ke u kompletnoj "ambalaži, samo gi se oči vide", su svakodnevna pojava... :(

Šta mi je još bilo interesatno ovde? Postoji sekcija "sve za po eura". Ako rasparite set tanjira, čaša, ili sl., sva je šansa da ovde nadjete elemenat koji je nepažljivi gost, ili eventualno vi sami, pretvorio u neupotrebljivi višak (komada, tj. parčića).
Naravno, kao i na svakom buvljaku, čovek mora da bude obazriv! Tako sam naišao na mobilni kakva ja imam* po ceni od 50 eura. Sa Turčinom sam mogao da se cenjkam, i verovatno spustim na nekih 35, ali sam ja taj telefon platio pre dve i po godine u Yugi istih tih 50?! Obaška što moj još uvek bolje izgleda...

Za kraj, da vidite kako izgleda "bajs" za 25 evra...

*Siemens ME45, vidjen u "Bornovom identitu II"...

Petak veče - suljpa!

Well, večeras sam imao izuzetno zadovoljstvo da se nadjem u vrlo prijatnom i internacionalnom okruženju. Petak uveče je prilika da se ode na pasulj u Schwabing, ako se sećate (gornja slika). Na "prvi tanjir pasulja džabe kod Vide" došlo je nas petoro.* Tri Srbina, odraslo dete engleskih roditelja rodjeno u Nemačkoj i Francuskinja koja živi u Minhenu 8 godina, a uči Srpski jezik podstaknuta Kusturičinim filmovima.

Slika 2. Teta-Vida u svom restoranu

Nisam vam napomenuo da je teta-Vida učiteljica u penziji. To je bitno, jer takve osobe znaju ama baš sve (kao učiteljice u penziji). Elem, stigao sam prvi i sa vrata me je dočekala informacija lično-od-teta-Vide da "je baš šteta što večeras nema pasulja". Nekome šteta, njoj ćar (napomenuh valjda da je prvi tanjir pasulja petkom džabe, sve ostalo se plaća). Dal' smo se mi to mnogo "navrzli"?! Kasnije se ispostavilo da može ponešto da se nagrebe iz lonca, i uz dodatak H-dva-O (i "nešto" brašna) ispalo je da ima čak za četiri porcije! Tako me je na kraju ipak "pogodio" jedan pasulj...
Lepo smo se prozezali i slatko ismejali, na sva tri raspoloživa jezika (u svim mogućim kombinacijama)...


*Voli Srbin kad je džabe, pa to ti je! Još pasulj, pa ko onda kaže da nikad nema dva dobra zajedno?!

Dan fakulteta

Ono što je bilo interesantno u vezi Dana Mašinskog fakulteta je to, da se datum pomera tako da uvek padne u petak. Praktični Nemci! Proslava počinje nešto pre tri, zvanični deo se sastoji od smarajućih govorancija, svečane dodele diploma (diplomiranim) studentima, a onda sledi veseliji deo, sve do 02 ujutru... Evo kako izgleda deo hola ispred ulaza u "našem" delu zgrade.
Sledeća slika prikazuje šta treba da se dogodi u nastavku kulturno-umetničkog programa.
I, naravno, potoci piva koji jedva čekaju da poteku u grla prisutnih izmorenih suvoparnim ništa-ne-kazujućim iskazima...

Srpska matica vs. dijaspora

Danas smo ponovo imali akademsko okupljanje (Srpska akademska mreža). Osim predvidjenog generalnog druženja, u planu je bio i sastanak sa par članova "Foruma Srpske dijaspore". Naravno da mi se kosa digne na glavi čim se pomene nekakav sastanak, ali pošto sam pročitao članak o problemima Srpske dijaspore*, kosa mi se vratila u normalu.
Da ne navodim poimence sve prisutne, samo da napomenem da je momak "skroz-dole-desno" nesumnjivo bio špijunski element, "made in Iran", infiltriran kao prijatelj jednog od članova. Veština rukovanja nožem i viljuškom ukazuje na vrhunsko baratanje svim vrstama hladnog i toplog oružja, te da su ga trenirali vrhunski stručnjaci. Njegovo poznavanje Engleskog i Nemačkog jezika je skoro potpuno prikrilo njegov pravi (obaveštajni) zadatak! :D

Razgovor je tekao u klasičnom srpskom divergentnom stilu (čitaj: multivergentnom), pričalo se se o svemu i svačemu, mada smo tu i tamo uspevali da se na trenutke dotaknemo glavne teme. A glavna tema je već dosta stara, u slobodnoj interpretaciji glasi: "Srpska dijaspora čini mnogo više za Srbe "kod kuće" nego oni za nju, a to se svima vraća kao bumerang." (U prevodu, Srpska država ne je..va one koji je dobrim delom izdržavaju.) Gospodin Miodrag Kreculj (sa "djozlama") je, po mojoj proceni, OK tip (u-Google-jte ga, pa da vidite). Valjda je i onaj drugi OK, ako se ovaj prvi sa njim druži.

Ideja sastanka je bila da Srpska akademska mreža podrži napore Foruma da se isprave "krive Drine"... Drina je mnogo kriva, ali ko zna. Ako se nište ne radi na tome, sve će ostati kao što je i bilo. Loše, teško da gore može i biti...

Srećna je okolnost što smo u gostima imali i dve dame iz Srpskog crkvenog hora, da nam ulepšaju veče. Ako neko želi da peva u istom, dobro je došao. Ima i mladjih članica u horu! ;)
I za kraj, da vidite da nije tačno da Srbi nikad nisu spremni. Evo kako su posetioci Grand kafea bili u prilici da treniraju postizanje velikog broja golova (što naši reprezentativci očigledno nisu znali kako se radi). Ilija Petkoviću, što nisi svratio ovde na vreme!!!


*Pošto ne mogu da "upload-ujem" fajlove, ko god je zainteresovan može gore pomenuti članak da dobije na e-mail. Mada, iskreno, ne očekujem da će iko zaista da potraži... I to je deo tužne priče, ja bih rekao srpske tragedije. Nikoga nije briga ni za šta, svako misli da su njegovi sitni problemi najvažniji, pa onda ne vidi dalje od svoje avlijice - a vi me razuverite i čik kažite da nije tako (voleo bih da čujem argumente). Samo još da čujem čuveno "ma, šta nam fali", i sve će mi biti jasno (kao što već jeste)...

Transformacija

Tri musketara su se danas transformisala i skoro sublimirala u Don Kihota, tokom obilaska laboratorija na Institutu. Borili su se sa nepoznavanjem jezika, novih tehnologija, i svega novog (čega ovde ima tušta i tma), i držali se za sedlo koliko su mogli...

Naravno, D'Artagnan se trudio da ostane na visini zadatka i ne izneveri kraljicu Domovinu. Doduše, najgore je kad imate "pomagače" u domaćim redovima... Kasnili smo na ugovorene sastanke konačan broj puta, na primer. Bilo je toliko pitanja koja je trebalo raščistiti, i pokazati domaćinima da i mi ponešto znamo (mnogo bolje od njih, samo ih je trebalo u to ubediti).

Sve što smo videli, mogao sam, u principu, da vidim i sam, opušteno. Domaćini su izuzetno predusretljivi, i često pruže više od traženog (pa i samo priželjkivanog). Ipak, smatrao sam da je bolje da sačekam "drei Professoren", da ne maltretiram ljude bez veze.

Niko u nama nije video industrijske špijune, verujem da se niko od vrhunskih istraživača ne krije od domaćih životinja u okolini dok radi... Ipak, fotografisanje nije bilo baš dozvoljeno, pa zbog jedne reči (baš one "baš") u ovom postu nema fotki.

Prvo smo obišli Katedru za tehniku letenja (neka to bude prevod), i videli da nije slučajno što je prvi upotrebljivi mlazni motor napravljen baš u Nemačkoj. Potom smo posmatrali BMW-ov "rasečeni" model menjača, i "kontali" kako to radi. (Kuva li kafu, i verovatno čuva decu usput?!) Regalna dizalica munjevitih pokreta, robot koji razmešta palete brzinom misli, "pametne" tehnologije za identifikaciju proizvoda (bar-kod je mrtav, živeo RFID!). Katedra za motorna vozila je priča za sebe! Nije bez efekta što su jedan BMW i jedan Audi na "pišomet" od Minhena. Mi imamo "čudesa od mesa", oni imaju ostala...

Laku noć! Idem da snijem dragu nam Otadžbinu, i sve dobro u njoj. Daklem, još jedna noć (skoro) bez snova.

Tri za groš vs. D'Artagnan

Bila jedna pesmica (iz već davnog detinjstva), iz bajke o tri praseta i zlom vuku. "Ko se boji vuka još, tri za groš, tri za..." Pošto je groš odavno izumro, a trenutno je retro u modi, onda bi bio red da u restajlingu vuk pokaže svoju dobru ćud (i to ima), pa je onda i tri za evro, ili kako već ko... Druga priča.

Lično, mislim da je bolje da se u ovoj priči osećam kao D'Artagnan! Makar držeći virtuelni mač u realnoj ruci, fijučući iznad tastature i koseći sve virtualne neprijatelje.

Elem, danas sam imao čast da dočekam svoja tri profesora, koji su iz Niša došli u Minhen, u okviru tzv. "našeg" TEMPUS projekta*. Raspevani (čitaj bučni, sa propelerima - to još ima, i leti!) JAT-ov avion ih je ponosno i u predviđeno vreme, u komadu, dopremio na Minhenski aerodrom. Onima koji ih lično poznaju ostavljam da izaberu ko je Atos, ko Portos, a ko Aramis. Sačekali smo ih kolega-laborant Otto sa Instituta i ja. Iako se Švaba ne preziva baš Lilienthal, skoro da smo doleteli do hotela u centru Minhena (Odeonsplatz). Aerodrom Franz Josef Strauss je inače udaljen od Minhena oko 30 km (baš blizu, ali nije "za peške").

Smestismo drage mi goste, i Otto odlete dalje, na turbo VW kombi-pogon. Ja ostadoh da pokažem šta umedoh pokazati... Ostatak popodneva je protekao u laganoj šetnji po centru Minhena i upoznavanju sa "kulturno-istorijskim" znamenitostima.
Nastavak je usledio posle kratke pauze u kojoj sam po-stigao da stignem do "kuće", tušnem se, i vrnem nazad. Uveče smo šetali sve do glavne železničke stanice, uključujući i "čuvenu" Schillerstraße. Malo poezije, a mnogo Yugovića koje za tu ulicu, punu radnji sa tehničkom robom, vezuju drage i "dojčemark" nostalgične uspomene... Nekad bilo, sad se samo pripoveda. Čak je i pripovedačima teško da razluče stvarnost od mita. Istorijska distanca je to!

Bez obzira na svu moju koncentraciju, obzirom da smo šetali u formaciji "2 po 2" (nismo se baš držali za ruke), grupa broj dva je uspela da se odvoji od grupe broj jedan (u kojoj sam se ja nalazio). Sreća pa je "Mobtel, budite u vezi" bio spreman da priskoči u pomoć. Friendly technology po nonfriendly cenama nema cenu kada je opasnost u pitanju! Radosti pri ponovnom susretu nije bilo kraja, a ja sam od tada otvorio četvore oči (skoro šestore, za svakog x 2).
Ovo remek delo savremene fotografije je sačinio Slovenac-dečko, zapošljen u ovom "Biirgartenu". Predah pred spavanje...

*Podsećanje: zahvaljujući postojanju istog sam i ja trenutno "ovdi".

Ekskurzija

Na početku jedna napomena: možda ste primetili da sam redizajnirao blog. Obrlatite pažnju na linkove (sada su "levo", pa nisam li ja ipak levak?). Za one sa pristojnim internetom će verovatno biti interesantna dodatna galerija slika. Sve ono što slikam, a ne može da stane u blog, nalazi se tamo.

I Nemci znaju radni dan da provedu radno, ne radeći. Ovo je, naravno, bila radna ekskurzija za studente smera transportna tehnika. Ovoga puta tehnika je bila prosta: kako transportovati što više ljudi (u letnjoj sezoni zaluđenih planinara i mountain-bajkaša, u zimskoj sezoni skijaša i ostalih) iz tačke A, preko tačke B, do tačke C. Odgovor je prost, kao i sve velike stvari (čitati "po niški"): A B C B (A, b'e, C, b'e). U prevodu, žičara koju smo danas išli da obidjemo ima polaznu, medju, i krajnju stanicu. Pri spustu od tačke B možete opet da se vratite u tačku C. Žičara je glanc-nova i napravljena je za cela-celcijata tri meseca, sa sve žicom. Nalazi se u okolini Insbruka.

Pa, "kud svi Turci, tu i mali Mujo". Infiltrirao sam se fes! ;) Studenata komada 23, plus "mi" (moj ljubazni nemački kolega i ja).
Putovanje udobnim autobusom*, majstor šampion da provuče bus kroz sokake... I da "zapali po neku" u busu, (možda zato što smo već bili u Austriji)!!! Žutu liniju sa karte nisam, naravno, ni primetio (granicu).

Žičara k'o žičara, sa kabinama za po 8 ljudi. Znam da ćete da poludite što izostavljam tehničke detalje, pa eto par: 2500 osoba na sat, nadmorska visina krajnje stanice 1608 m nad Jadranom. Sve high-tech, computerizovano, of kors, natirlih. A kravice pri vrhu pasu li, pasu. Nisam proverio na kom jeziku muču.
Za znatiželjne, koji barataju i "očinjim vidom" a i Nemačkim jezikom, prezentacija na zvaničnom sajtu fakulteta se nalazi ovde. Pogled sa krajnje stanice na susednu žičaru izgleda ovako.Nakon posete žičari otišli smo da posetimo i firmu koja ju je napravila. Leitner se nalazi u Sterzing-u (Štercing, Kicbil, Tirol, Austrija). Ima mnogo Italijana, jer je to Italijanska zajednica. Svejedno, Žabari ne samo što "kao" umeju da igraju fudbal, nego prave i dobre žičare, i pride još mnogo toga!

Sa zadovoljstvom smo dočekali da nas pogodi neizbežno. Za ručak u firmi smo imali "pastu" (zar kod nas u menzi nije pasulj popularan?!) Doduše, bilo je čak i piva, ali se serviraju specijalne pincete za držanje istih (jedna flaša = dva deci, tj. sve meni).

Nakon ručka, kako i jeste zdravo, pošli smo u laganu jedno-i-po-satnu šetnju. Kroz fabričke hale, naravno.
Rade ljudi. Poneki još uvek zaogrnuti u zeleno-belo-crvene trobojke. Šampioni, bre!!! Doduše, ima i poneki Svemirko**, zapošljen zato što CNC*** mašine još uvek ne umeju same da uzimaju delove.
Vratismo se uveče, pa kud koji, mili moji...


*Suvišno je, ali da kažem i klimatizovanim. Skoro kao i Niš Express!

**Ćao, Gago! Znaš o kome je reč! ;)

***Kompjutorski upravljane (mašine).

Oprosti mi, Katrin...

... ja sam bio fin, ali ti si morala da... Doći ćemo i do toga. ;)

Nedelja je počela nedeljno. Pošto smo se lepo naspavali, krenuli smo do grada. Vreme u dobrom društvu brzo prolazi, pa je tako bilo i ovog puta. Majali smo se nas dvojica, čak ni kišica koja je počela da prska nije mogla da nas omete (našli smo kafić sa suncobranima, koji su se za tu priliku očas transformisali u kišobrane.) Sreća pa je transformacija u suprotnom smeru brzo usledila (dokaz br. 1)!
Ono što verovatno najviše upropasti naše ljude kad odu na "truli" zapad je ne samo to što nauče da rade, nego i da razmišljaju unapred da se treba valjano pripremiti za posao. U tom duhu je i Macan morao da krene nazad kući, jer je sutra ponedeljak... Videćemo se već ponovo, Švica barem nije daleko! :)

Na moju veliku sreću, seti nije bilo mesta. Predstojao mi je još jedan veliki emotivni užitak. Koncert Bayerische Staatsoper (Bavarske državne opere), pod otvorenim nebom i dirigentskom palicom nikoga drugoga nego glavom i zubima Zubina Mehte!!! (Za Mehtu i München oproštajni, doduše.) Na programu, još bolje, simfonija broj 9 d-moll* mog omiljenog Ludwiga van Beethoven-a!!!

Tu sam ja upoznao "moju" Katrin, tražeći dotični "zabutani" koncertni trg. Umesto Renoa 5 vozila je bicikl (valjda ženski, nisam primetio?!) I ona je tražila isto mesto, pa k'o velim, da udružimo snage. Naravno da smo našli, bilo je odmah iza ćoška. Upoznali smo se, i zaista se zvala Catherine (barem na engleskom, nemačka verzija zvuči više kao "Katarina"). Srodna duša, i ona je pre mesec dana stigla u München (iz Stutgart-a). Jednostavno odlučila da napravi promenu u životu. Lepo je to, ko može...

Elem, ako je neko očekivao "ko-zna-šta" i pikantno u nastavku, za..b!!! (Kako li mu je samo palo na pamet?! :D) Mislio sam da bi bilo prijatno imati društvo na koncertu, sa nekim ko voli klasiku izmeniti po koju reč, to je sve. Avaj, "moja" Ketrin je otišla, čak ne sačekavši ni kraj drugog stava. Da li je stvarno morala da ode, ili je nervirao zvuk timpana, ostaće zagonetka zauvek...
Koncert je bio na visini. Verujem da su se muzičari, solisti i hor pomalo kuvali ispod tende, ali tako se zarađuje za život, u znoju lica svog (čak i kad je umetnost u pitanju). Ipak, dali su sve od sebe. Ozvučenje je bilo korektno. Razočarala me je jedino publika, bila je gora i od Niške!!! Aplauzi izmedju stavova... :( Zabluda je da danas niko ne sluša klasiku. Sluša svaka šuša! (Ruku na srce, koncert je bio pod sloganom "Opera za sve". Populizam uvek ima svoje žrtve...)
Ipak, nisam im dozvolio da mi pokvare užitak krunisan potpunom duhovnom katarzom. Bravo za sve, bravo Zubine, majstoreee!!!

Tako mi je protekao ovaj weekend, ispunjenog i srca i duše...


*to je ona sa "Odom radosti" na kraju, po Šilerovom tekstu. (Učili smo još u osnovnoj školi, ko se seća...)

Još 1 weekend, ali k'o ni 1

A to zato što mi je u dvodnevnu posetu došao niko drugi do Macan, zvani Darko!!! Sa lakoćom ćete prepoznati markatnu pojavu na fotografijama koje slede. Posle našeg pohoda na Minhen ovaj grad nikada više neće biti isti... ;)

Elem, Macan je stigao u subotu rano ujutru, neđe oko podne, kako i priliči. Osvajanje je počelo jutarnjom kaficom i ćaskanjem u jednom Biergarten-u (dokaz broj 1, kafa još nije stigla, ali zato Weissbier jeste).Pošto smo centar sa lakoćom pregazili, da u zanosu ne bismo ponovili taktičke istorijske greške Trećeg Rajha, svratili smo u Hofbräuhaus. To je Minhenska pivnica u kojoj je svojevremeno zli austrijski picopevac sa brčićima pio pivce sa drugarima, jeo wurst* i još ponešto... Wurst smo i mi pojeli, popili pivo, a pomalo uspeli i da razgovaramo - muzika je "cepala". Muzičari su, naravno, bili u tradicionalnim kožnim kratkim pantalonicama na tregere, itd., i svirali isto tako tradicionalnu muziku. I, taman sam hteo da naručim "Lili Marlen", a oni pobegoše na podužu pauzu. :( (Zato ih nema na dokazu broj 2.)
Tokom popodneva smo bez mnogo otpora proširili osvojenu teritoriju. Pao je i Tajland, sa sve pravim Tajlandjankama**, pa smo proslavili Tai hranom. Kako je hrana bila ljuta "po naški", odlučili smo da iskrice požara ugasimo lubenicom. Italijanski saveznici su prethodnih dana isporučili jednu svoju vrlo sočnu i slatku lubenicu. Tako smo se, jašući podzemnog gvozdenog konja, prošetali kroz južni deo Minhena do baze koju sam ja prethodnih dana formirao u saradnji sa novoostvarenim kontaktima. Dotični agent (konspirativno ime Dušica) se tokom svojih 11 godina boravka na neprijateljskoj teritoriji uspešno infiltrirao i obezbedio sve potrebne uslove. Lubenica je stvarno bila iz Italije, slatka skoro kao našem srcu draga Grčka rođaka iste. Da ne trošim dragocene bajtove na opis rođačkih veza kojima je stigla!

Potom smo uživali u pravoj srpskoj Grand kafi na terasi, sa zadovoljstvom posmatrajući osvojenu teritoriju oko nas. Alpi nisu mogli da se vide zbog oblaka, pa ćemo to sledeći put. Kako i doliči, uspešan dan treba da se kruniše odgovarajućim večernjim provodom. Izbor je pao na srpski "diskać" u blizini. Po pristizanju, u pratnji naših ljubaznih jataka, ushićeno smo ustanovili da je te večeri gost niko drugi do famozni Mile Kitić. K'o kec na deset! (Barem što se duša naših napaćenih gastarbajtera tiče.)
Prostor sa slike 3 je verovatno nekad bio magacin, ili sl. To što je slika neoštra je isključivo zbog ozvučenja, na čije vibracije nije bio imun čak ni šank, inače vrlo solidne građe (na kome se jadni foto-aparat nalazio tokom eksponiranja). Ponoć, društvo polako pristiže. DJ pali raju, najavljuje gosta, i pušta najbolju našu muziku. (Dve-tri pesme smo čak i nas dvojica uspeli da prepoznamo, Brena i Ceca.) Atmosfera se polako zagreva, Mile će je zasigurno dovesti do usijanja!!!

Surovi germanistički red vožnje U-Bahna nam nije dozvolio da vidimo kako taj požar izgleda uživo. Pola dva ujutru, vreme je i da se pajki. Uz par grešaka koje sam načinio pri navigaciji na putu ka baznoj stanici (hotelu), ipak smo uspeli da uštedimo djonove naših osvajačkih čizama. Greške su se dogodile ne zato što nisam dobro planirao (plan je bio bez greške), nego zato što sam impulsivno (tipično srpski) hteo da pođemo prečicom! Preko preče...

Slika 4 prikazuje t(r)ajno označavanje nakom uključenja u red posetilaca diskoteke "Leo", radi lakšeg budućeg raspoznavanja i identifikacije... (Imao sam muku da operem.)


*Wurst su kobasice, kao što ste i pogodili.

**Gianni zna o čemu se radi...

Kiša danas...

Oko 18:09 po centralno-Minhenskom vremenu počela je da pada kiša. Što bi mi rekli, "jesenja". Sitna i dosadna. Sreća pa je i njoj samoj dosadilo negde izmedju 21 i 22 ha-ha. Nadam se lepšem vremenu narednih dana, što sam inače kupovao biciklicu?! :D

Pošto sada raspolažem "dokumentujućom tehnologijom", evo par fotki spolja i iznutra Mašinskog fakulteta u Minhenu.
Ovo je pogled na fakultet i glavni ulaz. Sa leve strane se vide radovi na izgradnji nove stanice U-Bahna (podzemne železnice, kaj ne) do fakulteta (po planu gotovo u oktobru, a znajući Schwabe, ne "sumljam").Ovako izgleda deo hola fakulteta, avion (prisutna polovina) nije maketa.

Ima i drugih čudesa za videti, jer se u bliskoj okolini prave BMW-ji! :) Zato ovaj fakultet ima jaku "Katedru za motorna vozila", po naški. Na sledećoj slici je "karting", vrlo upotrebljiv. Nisu mi još dali ključ, znaju oni s kim imaju posla... ;)
A ovako izgleda deo "Kafeterije", iliti menze (sa relativno pristojnom klopom), exterijer. Jezerce nije potpuno veštačko, samo se zateklo tu kada je objekat gradjen. Puno je riba koje niko ne peca?! :D


Nadam se da vam je još uvek zadovoljstvo čitati moj blog. A za neki od narednih dana vam spremam "hladan tuš".

Finale na vidiku

Kao što svaka priča ima kraj, tako se i ovoj, fudbalskoj, nazire dotični. A taman sam počeo da se uživljavam! :D Zna se ko je sa kim napravio šta. Nemci su danas svi bili manje'više k'o po..šani, komentar dana je bio "nemam komentar". Nemam ni ja... Sportska sreća je nepredvidljiva, i Berlin uzimati "zdravo za gotovo" se vraća kao bumerang.

Večeras su Francuzi izborili svoje mesto u finalnoj utakmici. Utakmica k'o utakmica, i nije bila impresivna. "Mažino linija"* je ovog puta odradila svoje - bez obzira na dislokaciju.

Što je bilo, bilo je. Nisam se mnogo "uzbudjavao" tokom utakmice, bila je dovoljno "budjava". Zaputio sam se ka "Münchener Freiheit", tj. na Schwabing, u želji da dokumentujem bar deo (očekivane, Francuske, pobedničke) atmosfere.

Ko kaže da se samo naše "kafanske pevaljke"penju na sto?! Umeju i Francuzi, i to odmah na početku žurke.

Naravno da su Nemci (skoro kao i uvek) imali plan i bili pripremljeni. Policija je negde ćoškarila, negde sedela u kombijima, u pravilnoj formaciji i na gotovs.
Što li mi je Kosta Pećanac pao na pamet kada sam ugledao ovu "trojku"? ;)

Ovacije je doživeo jedan prenatovareni "Spale Spaček" (duša me je zabolela od prizora), samo što ga ovog puta nije vozila kaludjerica, i nije bilo "inspektora Krušoa" kao počasnog člana. Pretovarenost je bila možda i bolja nego u spomenutom serijalu, jadni "Spale" se skoro vukao po asfaltu! :( Uvežbani nemački policajac je odmah priskočio u pomoć, bodren sveopštim zviždanjem, da objasni da je to ipak previše ljudi za j(e, a)dan auto. "Istovar" je potrajao, uz navijanje svih prisutnih.
E, onda je počeo da duva "Wind of Change"** (ko se seća još, tri za groš), najavljujući moguću promenu vremena, te sam morao da uteknem na sigurno, u "rupu", alias U-Bahn (podzemnu). Tamo je uvek bezbedno, ko se ne boji Balkanskog pronalaska, tj. promaje.


*Mažino linija (Maginot), podsećanje iz istorije za one koji ne mogu da se linkuju, jeste niz bunkera, protiv-tenkovskih i protiv-pešadijskih i ostalih protiv-protiv prepreka koje je Francuska (poučena iskustvom I svetskog rata), sagradila prema Nemačkoj i Italiji. Tvrda odbrana, jednom rečju!

**Pesma Scorpions-a (Nemačke rok-grupe ) iz 1990., donekle posvećena padu Berlinskog zida i ostalih barijera... (Zablude nisu ništa novo. Na mestu starih zidova niču novi, još bolji. Čak su sada i "High Tech".:( )

Brže nego "Bizmark"

"Bizmark" je ime gigantskog bojnog broda, ponosa Nemačke mornarice iz II svetskog rata. Imao je oklop i do 320 mm debljine, naoružan sa 8 topova kalibra 320 mm (!). Sve u svemu, brod koji je uterivao strah u kosti. Ali, ipak nije bio neuništiv! Čak je potonuo na krajnje neslavan način... Istorija se ponavlja, jel' da? Brzinom većom od gola/minuti moji dragi domaćini su izbačeni sa puta za Berlin.

Potapanje sam posmatrao u ugodnoj letnjoj atmosferi jednog Biergarten-a*. (Još jedan izvanredan Nemački pronalazak.) To vam izgleda ovako nekako:Verujem da su kompanije koje proizvode velike televizore imale izuzetnu prodaju u Nemačkoj ove godine! Svaka bašta, čak i one "gerontološki friendly", ima najmanje više komada.

*U slobodnom prevodu "pivska bašta". To je u Bavarskoj neka vrsta institucije! Prepuštam vašoj intuiciji da oceni kako se ova vrsta bašte zaliva...

Heimstetten See

Da, to zaboravih da spomenem prošli put: Brazilci su zaista dostojanstveno primili poraz, pevajući "Wir fahren nach Brasil"! :D

Elem, današnji naslov je u stvari naziv jezera* na koje smo išli danas popodne. To "mi" se ne odnosi na članove "tajne grupe PGC", nego na "ljude sa mreže" (Srpske i akademske). Jezero se inače nalazi 15-ak km severo-istočno od Minhena i relativno je malo. Površina prikazana na slici je dimenzija 1.5 x 1 km. Zaključili smo da je jezero najverovatnije veštačko. Kažu da je dovoljno da je ovde teren takav da ako malo zagrebeš popovršini, posle tanjeg sloja zemlje se nailazi na šljunak. Još malo dublje, i šljunak prelazi u šljunak u vodi. Ako se odstrane zemlja i šljunak, ostaje voda, itd.

Činjenica da nemam opremu za kupanje (alias gaćice-kupaćice) me nije mnogo nasekirala. Tako sam izbegao čeličenje u ledenoj vodi, kao i izvesnost da me posle toga dokusuri vetrić. Umesto toga sam mogao natenane da posmatram ono što se ne vidi iz aviona. Opšte je poznata stvar da je nudizam nemački izum, a posledice tog izuzetnog otkrića su se ovde odslikavale u mnoštvu toplesa (muški deo čitalaca ne treba uzaludno da pokušava da uveća sliku 100000 puta)!

Elem, bilo nas je ukupno osam sa teritorije bivše Yuge. U dobrom društvu vreme brzo prolazi, ponajviše uz zezanje. Šah nismo igrali, u "Ne ljuti se, čoveče" zamalo da pobedim, a video sam i jednu novu, zanimljivu stratešku igricu. Ime sam u medjuvremenu (naravno! :D) zaboravio, ali je zato tu vražiji internet. Dakle, igra se zove "Carcassonne" (Karkason), evo i lepog prikaza. Igra je, inače, nazvana po gradu Karkasonu na jugu Francuske.

Ostatak popodneva i večeri sam proveo vozikajući se po gradu. Rekao bih da je taj doživljaj najinteresantniji meni, pa onda da ga ne prepričavam... ;)


* See = jezero

Bljuvak 2

Ne samo da sam navio sat za odlazak, nego sam i ustao kada je zvonio, i to brže nego za "pos'o"! :)

Vreme je opet bilo lepo danas, idealno za subotnji "špacir" po buvljaku. Kao što Minhenu po veličini i doliči, i buvljak je veći nego naš. Nalazi se u severo-zapadnom delu grada, na prostoru koji je očigledno nekada bio fabrički krug. Zgrada obližnje (bivše) fabrike je očigledno van upotrebe, nema nikakvih mašina unutra, i da još uvek nije u tako dobrom stanju (boja zidova prepoznatljiva, nema polupanih stakala, itd), pomislio bih da me je neko spustio u krug Donjeg pogona MIN-a.

Buvljak k'o buvljak... I od popa uši. Od prodavaca najviše Turaka, mada ima i naši'. Nemci, po običaju, na začelju (po brojnosti, mislim). Poslednje-spomenuti prodaju svoje "kućevne" stvari, a kod Turaka ima i nove, a Boga mi, i kradene robe (slobodna procena). "Naše" namerno ne spominjem, pogadjajte. Mene je, pretpostavljate već, interesovala B I C I K L A ! ! ! :) Primenio sam "muški"* stil: čim sam naišao na prvu biciklu koju mi je "u'vatilo oko", počeo sam sa detaljnim tehničkim pregledom. Manje-više OK, odgovara. Cena: 40 EUR. Počne pogadjanje. Ne radi ti ovo, ne radi ti ono, ovo je zahrdjalo, itd. Uzmem je za 30. Prodjem malo dalje, delova (od bicikala) kol'ko 'oćeš. Naravno da su to isti delovi koje ponudjene bicikle više nemaju. Uz "sajlu" za zaključavanje, zadnje svetlo sa baterijama kojima treba veštačko disanje i "zvonce" **, ukupni troškovi su se zaustavili na 36 EUR. Pošto je zadnja guma bila ispuštena, k'obajagi sam isprobavao jednu pumpu, pa sam svojoj gumi povratio dušu. ;)

Razgledanje je potrajalo tri dobra sata, bez mnogo detaljisanja. Bloody fotoaparat još nisam nabavio, ali vraćaću se ja još tamo...


* Pomalo ima od fazona "meni se pa ide, ali se bato nešto nećka". (Nastavak nije za ženski deo čitalačke publike. ;) ) Ko je jednom išao sa taštom na pijacu, predobro zna o čemu pričam. Ako ne zna, onda mu je tašta vanzemaljac.

"Ženski" stil podrazumeva da se na početku vidi nešto interesantno, i da se to isto pazari, ali nakon višestrukog detaljnog obilaska raspoloživog prostora. Kad vidiš papriku za ajvar koja ti se svidja, ideš dalje, jer to je tek prva, mora da ima i bolje. Na kraju se vratiš do one naj-prve, koja je u medjuvremenu skapala na suncu, ali pošto dalje nije bilo bolje, uzmeš nju.

"Muški" stil je blago suprotan, kupi prvu papriku koji liči na nešto, i tako će se pojesti kad prodje kroz blagoslovene i čarobne ženske ruke. I ne ideš dalje, jer ako vidiš neku bolju, onda možeš samo da se nerviraš. Preostalo vreme je raspoloživo za druženje sa istomišljenicima u obližnjoj kafani, uz "pivce za živce". Dve muve jednim potezom.


** U Minhenu ima oko 700 km obeleženih biciklističkih staza i 22000 mesta za parkiranje (bicikala). Na raspolaganju su i "smart" rent-a-bicikle, elektronski biciklistički plan grada koji radi i na mobilnom telefonu, itd. E, sad. Zvonce je neophodno, jer mnoge od tih staza su deo trotoara, pa se dešava da neoprezni pešaci (najčešće stranci) zakorače na neku od njih. Onda zvono ljubazno upozori, ili izna.suje, samoubilački raspoloženog šetača, već prema zasluzi. (Ovo potonje naročito kad moraš da kočiš, a taman si "uhvatio" brzinu).